Постоје књиге које се не читају само као поезија, већ као исповест. Као разговор који је годинама остајао негде испод гласа. Управо такво било је и вече у Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, где је представљена девета збирка песама др Зорке Тошић „Оно што ти никада нисам рекла“, књига у којој су сећања, љубав, пролазност и природа испреплетени у лични песнички дневник.
ЛОЗНИЦА – „Најлепша песма се рађа из срца које искрено воли“, записано је у новој збирци др Зорке Тошић. Можда управо та мисао најтачније описује књигу која је у Библиотеци Вуковог завичаја представљена као поезија настала из живота, из успомена и из потребе да се оно најдубље сачува од заборава.
Промоција је одржана тачно четири године након смрти професора књижевности Драгана Тошића, уредника и рецензента, па је читаво вече добило снажан емотивни тон. Минутом ћутања одата му је пошта, а сећање на њега провлачило се кроз стихове, разговоре и речи ауторке.
„После Драганове смрти све што сам радила, радила сам како ме је он учио. Често сам мислила на њега и била поносна што је мој пријатељ. Да није било њега, сигурно не би било ни моје поезије“, рекла је др Тошић.
Њена нова књига подељена је у четири циклуса, а љубав остаје њен најважнији мотив. Ипак, то није само љубав према другом човеку. У овим песмама подједнако живе и љубав према мору, природи, детињству, успоменама и људима који више нису ту.
Професорка српског језика и књижевности Невена Митровић, лектор и рецензент збирке, записала је да су песме Зорке Тошић „опевани тренуци живота“ и да свака од њих представља засебну причу.
„Лирски венац исплетен је од немира, љубави и чежње, боли и патње, носталгије и сећања“, наводи Митровићева, истичући да стихови нису песимистични, већ да из њих израста потреба да се живот „више воли и што боље осмисли“.
Посебно место у збирци припада природи. Море, сунце, птице, јутра и светлост у овим песмама нису само пејзаж, већ простор у коме песникиња тражи мир, снагу и смисао. У једном од стихова записује: „Сунце ми се увек у очима купа“, док у другом признаје да жели „да за собом оставимо светао траг“.
Током вечери ауторка је говорила и стихове песме „Хиљаду песама о љубави“, подсећајући да је током живота написала више од хиљаду песама и да је већина посвећена управо љубави.
Посебну пажњу публике привукла је илустрација у књизи коју је нацртао њен унук Богдан Стефановић, ученик првог разреда. Како је рекла ауторка, то је једина слика у боји у књизи и за њу један од најискренијих приказа љубави.
У програму су, поред ауторке, учествовали др Слађана Стајић-Грујић, Здравко Грујић и глумица Бранислава Илић, док је музичку пратњу на гитари дао Александар Пантелић.
На крају вечери остала је мисао коју је у рецензији издвојила Невена Митровић: „Човек је највећа и најлепша тајна која се одгонета целога века.“
Можда се управо зато ова књига не чита само као збирка песама, већ као покушај да се та тајна бар на тренутак приближи речима.
