Колико би очију требао имати човек да опази срећу која га окружује? – Вилијам Шекспир
Када се на истом месту нађу младост, знање и воља, не постоје превише тешке препреке нити неоствариви циљеви. Једини могући смер је онај који води ка напред, у лепшу, бољу и светлију будућност.
Чланови Тима за будућност Лознице управо су спој свега наведеног, знања које сеже у ширине и дубине и које је везано за различите области људског постојања и маште, воље коју су већ показали и доказали приликом одабира свог животног позива, током студија и данас, када на свом путу истрајавају, и младости која са собом доноси преко потребну енергију, иновативност и један сасвим другачији угао посматрања ствари (уз све поштовање ка искуству које године рада са собом доносе).
Тај одред чији је циљ препород Лознице броји око 20 чланова, а овај пут ћемо говорити о неком ко је најтесније повезан са директним лечењем људи – Стефан Симић, доктор медицине, бивши студент Медицинског факултета у Београду, који се тренутно налази на специјализацији из области офталмологије.
„За офталмологију сам се заинтересовао на факултету слушајући наставу. Био сам фасциниран комплексношћу и савршеношћу грађе тако малог органа. Разнолика патологија деловала је и збуњујуће и изазовно за мене као будућег лекара. Када сам се вратио у Лозницу, у току обављања приправничког радног стажа, упознао сам др Александра Исаковића. Одмах на почетку увео ме је у рад са пацијентима у амбуланти и у хируршкој сали. Био је менторски настројен, несебично је делио своја догогодишња искуства са мном и за мене од тада више није била недоумица да ли ћу се бавити офталмологијом“, објашњава Симић и додаје да је задовољство и велика мотивација, као и одговорност, што има прилику да учи од тако цењеног и признатог стручњака какав је др Исаковић.
Додатни изазов на његовом животном путу било је то што је завршио студије и започео свој радни стаж управо у време пандемије, због чега је често био ангажован и на инфективном одељењу у Лозници, услед константног притиска на здравствени систем и континуираног недостатка медицинског особља, а ишао је и у болницу у Батајници.
Истиче да му је, упркос свим потешкоћама, скафандерима, маскама, огромном броју пацијената, овај период ипак био веома значајан јер се налазио под сталним притиском због чега је био принуђен да напредује, да се усавршава, да савлађује препреке и решава недоумице вероватно много брже него што би то био случај у регуларним околностима. Баш онако како кажу, “дијамант је само угаљ који се добро сналази под притиском”.
Чињеница је и да несреће зближавају људе, што и сам може да потврди, па своје саборце са одељења инфективне неге, али и других на којима је боравио, доживљава као велике, истинске пријатеље, подршку и потпору.
Проналази огромно задовољство у свом позиву и сматра да је непроцењиво помоћи некоме да сачува своје највеће благо, кога, нажалост, нисмо свесни док га не изгубимо, како то обично у животу бива. Понашамо се као да смо вечни и касно схватамо да на овом свету, заправо, ништа не поседујемо, па ни сами себе.
Срећан је што се назире крај пандемије и што ће људи, коначно, моћи да се врате својим активностима, дружењу и животима какве памте и жели да ово пролеће свима донесе нови, здравији почетак.
Аутор текста: Марија Бабић, мастер професор српског језика и књижевности, члан Тима за будућност Лознице
