У августу 1914. године, у дворишту породичне куће у Трбушници, аустроугарски војници убијени су отац Алимпије, мајка Јелена, бака, четворица браће и три сестре осмогодишњег Момчила Гаврића. Он је преживео јер га је отац претходно послао код стрица по запрегу. Када се вратио, породице више није било, а дом је био запаљен. Са тог места пошао је према Гучеву, пронашао Шести артиљеријски пук Дринске дивизије и постао најмлађи војник Великог рата. Више од једног века касније, кућа у којој је рођен сачувана је од пропадања и спремна да прими посетиоце.
Гаврићева родна кућа у Трбушници поново дочекује људе. До пре неколико година била је пред рушењем. Данас се међу шумом беле њени зидови, док зелена врата и прозори чувају изглед старог јадарског дома. За то је заслужан мештанин Жељко Тадић, власник куће, који је са супругом Славицом и синовима обнављао три године.
Кућу је пре четири или пет деценија од породице Гаврић купио његов деда. Под њеним кровом, осим Момчила, рођени су Жељкова мајка, тетка и ујак. Зато за Тадиће она није само историјско место већ и део породичног наслеђа.
– Било би срамота да нестане кућа у којој је рођен такав човек. Стара је око век и по и вероватно је најстарија у овом крају. Три године сам је обнављао, колико су могућности дозвољавале. Понекад ми се чинило да би било лакше подићи нову него сачувати ову, али тада би изгубила оно најважније – прича Тадић.
Посебан изазов било је очување начина на који је грађена. Зидови су од земље и блата, кров је био оштећен, а под земљани. Тадић је вратио стари бибер-цреп и настојао да сваки захват буде што ближи некадашњем изгледу. Мајсторе спремне за такав посао, каже, није било лако пронаћи.
И унутрашњост је уређена као српско домаћинство с почетка 20. века. У главној просторији налазе се синија и троножац које је Жељков деда затекао у кући. Додати су стари употребни предмети и још неколико ручно израђених троножаца. Простор није претворен у раскошну поставку. Све је сведено и распоређено тако да посетиоци могу да наслуте како је изгледао живот породице Гаврић пре него што га је рат прекинуо.
– Желео сам да вратим дух времена у којем је Момчило одрастао. Ово је моја дедовина и док сам жив остаће сачувана. Имам два сина и учићу их да наставе да брину о њој. Такав део наше историје нема цену – каже домаћин.
Испред дома постављена је тараба, а уређују се башта и простор за одмор. Жељко, који већ три деценије ради као конобар, жели да посетиоце дочека домаћински. Намерава да им понуди кафу и домаћи сок, исприча Момчилов животни пут и омогући да из Трбушнице понесу сувенир и успомену.
Град је, према договору са власником, преузео уређење прилаза родној кући. Како објашњава Марко Јовановић, члан Градског већа Лознице, изграђена је приступна саобраћајница и пешачка стаза која води до самог дворишта, а зацевљен је и поток који је пролазио кроз парцелу.
– Договорено је и постављање одговарајуће саобраћајне и туристичке сигнализације, што очекујемо у наредном периоду, по окончању прописане процедуре. За све ове радове издвојена су значајна средства из градског буџета – каже Јовановић.
Жељко Тадић је сачувао кућу и вратио јој изглед старог јадарског дома, док је град уредио пут до њеног прага. Постављањем сигнализације биће заокружен посао који би ово скривено место под Гучевом требало да учини доступнијим туристима, ученицима и поштоваоцима Момчила Гаврића.
Лозница је сећање на најмлађег подофицира Великог рата почела видљивије да чува пре више од деценије. Једна улица на Лагатору носи његово име од 2014. године. У Парку бреза у новембру 2018. откривен му је бронзани споменик, рад вајарке Дринке Радовановић, чиме је Лозница постала први град у Србији који му је подигао спомен-обележје. Почетком 2020. године дотадашња касарна „Клупци“ добила је име „Поднаредник Момчило Гаврић“. Министарство одбране тај назив везује за сећање на најмлађег поднаредника Војске Краљевине Србије.
Тако се данас Момчилово име налази на улици, споменику и касарни, а обновом родне куће сачувано је и место са којег је почео његов животни пут. Тек када до тог прага буду редовно стизале школске екскурзије и посетиоци, Трбушница ће добити место које јој припада на мапи сећања на Велики рат.
Јер Момчилова прича није почела у униформи, на Церу или Солунском фронту. Почела је у овој скромној кући подно Гучева, из које је једно дете пошло у историју и незаборав.
