Када је Момчило Гаврић преминуо, 28. априла 1993. године, Политика је већ сутрадан објавила вест под насловом: „У Београду умро стари ратник Момчило Гаврић“, уз поднаслов који је сабрао његов живот у једну реченицу – био је најмлађи поднаредник српске војске у Првом светском рату.
Тај новински запис данас делује као мера за причу о дечаку из Трбушнице који је у рат ушао са осам година. На то је подсетио кустос историчар Музеја Јадра Стефан Вилић, враћајући се на почетак, у лето 1914. године.
„Када су аустроугарске трупе ушле у село, убијале су све пред собом. Отац га је послао да упозори родбину да беже. То му је спасило живот. Када се вратио, у дворишту је затекао тела оца, мајке, браће и сестара.“
У том тренутку, како је нагласио, Момчило више није био дете.
„Одлази ка Гучеву и наилази на српску војску. Убрзо постаје део јединице. Добија униформу скројену од старих шињела, пушку са скраћеном цеви и место међу војницима који га више не гледају као дечака, већ као саборца.“
Вилић је посебно издвојио сведочанства старешина, који су бележили да је Момчило „живео војнички, од раног јутра до касне вечери, дисциплинованије од многих старијих“. После Церске битке, унапређен је у чин каплара, „не зато што је био симбол, већ зато што је то заслужио“.
Најтежи део његовог пута, како је и сам касније говорио, била је албанска голгота.
„На сваком кораку заседе и потере, војници око мене падају од изнемоглости, од глади, а ја некако гурам напред“, цитирао је историчар Гаврића. „Јео сам снег да заварам глад, кукуруз из коњске балеге, месо угинулих коња, корење и кору дрвета.“
У тим речима, како је додао, стаје сва тежина тог времена.
„Да није било војника Милоша Мишовића, који је бринуо о њему и делио последње залихе, Момчило највероватније не би преживео. Захваљујући њему стигао је до мора, до Крфа, до онога што је називано острвом спаса.“
Ова прича, међутим, није остала само у прошлости. Она се и данас тумачи као део идентитета. Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Нинослав Јовановић оценио је да је Момчило Гаврић симбол страдања, али и снаге једног народа, наглашавајући да култура сећања није формалност, већ обавеза.
У име Града Лознице у програму обележавања 120. годишњице од рођења и 33 године од смрти најмлађег војника у Првом светском рату, говорио је помоћник градоначелника Лознице Милан Југовић, који је истакао да Лозница припада реду градова који своје великане не заборављају. Подсетио је да Момчило Гаврић у граду има споменик, улицу и касарну која носи његово име, али и најавио да ће његова обновљена родна кућа бити уврштена у туристичку понуду, као место сећања и учења.
Говорећи о значају његове судбине, Југовић је нагласио да је Момчило истовремено симбол страдања, али и подизања Србије из пепела, и да управо у таквим животима треба тражити поуке за будућност.
Обележавање годишњице протекло је у „Парку бреза“, испред споменика Момчилу Гаврићу, протекло је у пригодном програму који су извели етно-групе „Лозице“ и гуслар Милутин Ђуричић.
