О Нинку М. Пајићу не говоре велике биографије, већ неколико сачуваних трагова и рукопис који је оставио иза себе. Био је официр српске војске, родом из Клења у Мачви, учесник Великог рата и човек који је свој ратни пут бележио од мобилизације 1914. до последњих ратних година. У једном новинском трагу из 1916. помиње се као потпоручник, док се у својим записима потписује као поручник Н. М. Пајић. Управо тај рукопис данас омогућава да се, више од једног века касније, његов глас поново чује.
У пожутелим белешкама поручника Пајића рат није описан као историјска лекција, већ као ход кроз глад, страх, снег, веру и неизвесност. Од мобилизације до повлачења преко Албаније и доласка на Крф, пред читаоцем се отвара сведочанство човека који није писао да би оставио књижевни траг, већ да би запамтио оно што је преживео и што, како сам каже, „није могло све стати у књиге”.
Његов запис почиње 29. јула 1914. године, када је, као радник на имању Станковића у месту Липнички Шор, сазнао за мобилизацију. Вест је стигла око четири сата поподне. Посао је остављен, кући се одмах кренуло, а већ потом долази војнички пут, зборно место, Коцељева, Друга дринска дивизија и борбе које су се низале једна за другом.
Пајић није био само посматрач. Био је подофицир, затим водник и командир одсека. У белешкама се помињу Клупци, Варош Лозница, Гучево, Мајдан, Градац, Цикоте, Мачков камен, Костајник. У једној борби остаје са тринаест војника. Помиње и погибију брата Драгутинa, тешко рањеног у патроли, који је живео још дванаест сати. О тим реченицама нема много патетике. Има бола, али војнички сабраног.
Најпотреснији део записа почиње 1915. године, када српска војска после нових напада и повлачења креће ка Албанији. Ту се језик мења. Уместо распореда јединица и борби, наилазе слике расула: гладни и боси војници, стока која пада крај пута, људи који више не знају где су им другови, брат који тражи брата, војник који не верује ни када му кажу да мора даље.
„Путујући одступајући без свега, гладни и жедни, голи и боси, уморни и болесни, бивало је свакаквих чудеса”, записује Пајић. Није то реченица човека који жели да преувелича. Напротив, све делује као покушај да се некако објасни оно што се тешко може објаснити.
У тим данима, Свето писмо које је носио у недрима постаје његов ослонац. Када му је било најтеже, отварао је псалме. Није, како пише, бирао страну. Веровao је да ће му се „само отворити” оно што треба да прочита. У тим редовима види казну, опомену, али и наду. Његова вера није украс на крају текста, него жива потреба човека који гледа распад једне војске и народа, а ипак покушава да сачува разум.
Посебну тежину имају његови описи Пећи, Подгорице, Скадра и пута ка Крфу. У Пећи пише о „гробници Србије”, о месту где се губи последњи осећај реда. У Подгорици види војску која се поново сабира, али без снаге. У Скадру бележи беду, глад и неизвесност. На Крфу се, после свега, појављује реч „добро”, као ретка оцена у његовим каснијим белешкама.
Овај запис није велик само зато што говори о рату. Он је важан јер говори о човеку у рату. О ономе што се дешава између историјских датума, на путу, у блату, поред ватре, у реду за хлеб, у молитви и у страху да следеће јутро неће доћи.
Белешке поручника Нинка М. Пајића зато нису само породична успомена. Оне су мали, лични архив једног великог страдања. И баш зато имају снагу коју често немају званични извештаји. У њима нема победничког украшавања. Има само сведочења човека који је прошао кроз рат, носећи у себи и сабљу и псалтир.
