У једној лозничкој школи среда изгледа мало другачије. Ученице остављају оловке, узимају хеклице, игле и конац и уче вештине које су се некада углавном преносиле са генерације на генерацију. Радионица „Златне руке“ у Основној школи „Вук Караџић“ у Липници показује да плетење и хеклање за децу могу бити много више од старог заната.
Петља по петља, од једноставног ланчића стиже се до првог реда, а потом и до озбиљнијих радова. Анђела Владисављевић и Ленка Ћосић већ су савладале основе. Анђела је стигла до малог ћебета, док Ленка оно што је научила преноси на млађу сестру. Каже да у њеној породици ни мама ни бака не знају да хеклају, па је овога пута знање кренуло обрнутим путем, од млађе генерације ка породици.
Радионицу води Гордана Мијаиловић, наставница енглеског језика. У почетку је било и неколико дечака, али су девојчице остале најупорније. Неке су научиле и да плету и да хеклају, а опробале су се и у макрамеу, техници везивања чворова. Нове полазнице сада савладавају основе, док оне које су радионицу похађале прошле године надограђују знање.
Идеје проналазе заједно, бирају шта желе да направе, а онда следи део који се не може прескочити. Потребни су време, концентрација и много понављања. Ако се погреши, део рада мора да се распара и уради поново.
Управо у томе мастер психолог Андреа Јовић види важну вредност оваквог хобија. У времену у којем је много тога доступно одмах, дете овде учи да до резултата мора да стигне постепено. Грешке су саставни део процеса, па се уз стрпљење развија и толеранција на њих.
Плетење и хеклање захтевају и прецизно усклађене покрете обе руке. Једна придржава конац и рад, друга води хеклицу или иглу, док истовремено треба пратити петље и образац. Зато су ове активности значајне и за фину моторику, координацију и усмерену пажњу.
Да вредност ручног рада не престаје са детињством показује и научни преглед „Healing Stitches“, објављен 2024. године у часопису „Issues in Mental Health Nursing“. Ауторке су анализирале 25 истраживања која су се бавила шивењем, хеклањем, плетењем, везом, израдом чипке и пачворком. Резултате су сврстале у четири области: ментално благостање, друштвену повезаност и осећај припадности, осећај сврхе и задовољства постигнутим, као и очување личног, породичног и културног идентитета.
Зато се ручни рад данас не посматра само као начин да се направи шал, украс или неки други предмет. За децу је то прилика да вежбају стрпљење и истрајност, док одраслима и старијима може да пружи осећај сврхе, постигнућа и повезаности са другима.
У школи у Липници све то има много једноставнији облик. На столу су клупко и хеклица, а пред ученицама следећа петља. Ако није добра, распараће је и покушати поново. Можда је баш у том стрпљењу најсавременија лекција једне старе вештине.
