Епископ шабачки Јеротеј поручио је да октобар у овом крају од 1941. године „није више годишње доба, већ жива рана и вечни парастос“, подсећајући да су страдање и сећање на невине постали део историјског памћења Јадра
Осам и по деценија после једног од најтежих злочина над цивилима у окупираној Србији, Драгинац и околна јадарска села чувају успомену на хиљаде недужних људи убијених у октобру 1941. године. О смислу тог памћења, можда најјезгровитије је говорио владика Јеротеј, назвавши Драгинац „нашом јадарском Голготом“, местом на којем се, како је рекао, пре 85 година „небо помрачило од туге“.
У беседи крај спомен-костурнице владика је подсетио да се молитва не односи само на жртве Драгинца. Она, како је казао, обухвата сва мученичка села и опустела огњишта Јадра, од Јаребица, Великог Села, Филиповића, Корените и Чокешине, до Новог Села, Текериша, Горњих и Доњих Недељица и Горње и Доње Бадање. Та места су у јесен 1941. постала, према његовим речима, „једно велико, заједничко губилиште“.
Посебно место у беседи припало је деци. Епископ Јеротеј поменуо је Цикоте као „јадарски Витлејем“, село у којем је, како је навео, у једном дану угашено више од стотину дечјих живота. Говорећи о близу три хиљаде пострадалих душа, подсетио је да међу жртвама нису били војници на бојишту, већ цивили, читаве породице и деца.
Ипак, средишња порука његове беседе није остала само у трагедији. Била је усмерена ка трајању народа и победи сећања над заборавом.
„Они који су нас убијали желели су да нам затру семе и избришу наше име из књиге овога света, али, гле, ево нас и данас овде да их својим постојањем демантујемо“, рекао је епископ Јеротеј. Његова завршна порука сажела је смисао окупљања у Драгинцу: „Докле год се у Јадру буду рађала деца, а звона на нашим храмовима буду звонила, ми ћемо бити живи.“
Сећање на страдале, међутим, није само црквена или породична обавеза. Заменик градоначелника Лознице Петар Гавриловић, указао је да је дужност садашњих генерација да памте, али и да разумеју због чега памте. Како је рекао, циљ није продубљивање подела нити преношење мржње на нове генерације, већ изградња друштва које поштује људски живот, слободу и достојанство.
На историјску димензију страдања указао је и државни секретар у Министарству за рад Зоран Антић, који је своје обраћање започео речима „Зло, будимо добро“, подсећајући да питање броја жртава не сме да потисне питање због чега су недужни људи убијани.
„И један Србин да је страдао, то је превише“, казао је Антић, који је страдање у Драгинцу повезао са трагедијама у другим јадарским селима, Краљеву и Крагујевцу. Његова порука била је да та места не треба раздвајати у колективном памћењу, јер су део истог страдања цивилног становништва.
Поводом 85 година од злочина, код споменика са спомен-костурницом у Драгинцу служен је помен, а венце су положили представници Владе Србије, Министарства одбране и Војске Србије, Града Лознице, установа, удружења, породица и потомака страдалих. Ученици су положили руже, док су ђаци лозничке Гимназије „Вук Караџић“ извели рецитал „Имали су свице у очима“, а наступила је и етно-група „Расиа“.
