У заповести немачког генерала Франца Бемеа од 7. октобра 1941. Драгинац је већ био означен као један од праваца наступања 342. пешадијске дивизије. Четири дана касније немачки војници ушли су у варошицу, а 13. октобра почела су масовна стрељања цивила. Између војне карте и спискова убијених налази се кратка, трагична историја јадарског краја, који је те јесени најпре доживео ослобођење, а затим окупаторску одмазду.
Напад на немачку посаду у Лозници изведен је 31. августа. Одлука је донета претходног дана у манастиру Троноши. Устаници су истовремено напали упоришта у гимназији, Вуковом дому и кафани Лазе Хајдуковића. Потпуковник Веселин Мисита, који је предводио напад, погинуо је током борбе. Ослобођење вароши променило је прилике у овом делу западне Србије и показало да окупатор више не контролише читав простор.
Немачки документи из септембра бележе ширење устанка и сарадњу партизанских и четничких јединица. У обавештењу командног штаба од 16. септембра, борбе код Лознице и Крупња наведене су као доказ да на овом подручју против немачке војске заједно дејствују различите устаничке групе. Тај запис је важан и за разумевање октобарских борби: отпор окупатору у Јадру тада није припадао само једном покрету.
Командовање немачким снагама у Србији поверено је генералу Бемеу, а у земљу су довођена појачања. Међу њима је била 342. пешадијска дивизија, пребачена из Француске. Њен задатак био је да сломи устанак и поново запоседне изгубљене пределе. У заповести од 7. октобра одређено је да један ојачани пук наступа западно од Цера према пределима североисточно и источно од Лознице, а два према Драгинцу и Текеришу.
У документу је наведено да дивизија треба да крене „ради уништења устаника који се налазе на планинама Цер и Иверак“. Војни правац, снаге и циљ били су одређени пре уласка у јадарска села. Одбрана путева и мостова постала је део устаничког покушаја да се успори наступање знатно боље опремљене војске.
Истовремено је разрађивана политика одмазде. Беме је 10. октобра потврдио ранију наредбу о стрељању сто талаца за убијеног немачког војника или фолксдојчера и педесет за рањеног. У тој рачуници цивили су били претворени у људе чијим ће се животима надокнађивати војни губици. Квота је омогућавала да се кажњава становништво читавих места, без утврђивања појединачне одговорности.
Ђорђе Вукмировић у студији „Од слободе до стратишта: Устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године“ почетак продора у Јадар смешта у 10. октобар. У немачким извештајима и пратећој документацији бележе се срушени мостови, препреке и тешкоће на путевима. То су били знаци отпора на терену којим су пролазиле колоне, док је становништво остајало у њиховој непосредној близини.
Улазак у Драгинац 11. октобра отворио је нову фазу похода. Варошица је убрзо постала место окупљања и довођења талаца. Само шест недеља после ослобођења Лознице, Јадар се нашао пред масовним злочином над цивилима. Осамдесет пет година касније, његова хронологија почиње и документима о припреми офанзиве, јер они показују како су одлуке немачких команди стигле до села и људи који су у њима живели.
