Лозница је Јовану Цвијићу била завичај и простор првих научних истраживања. У околини родног града, као студент Велике школе, започео је теренска путовања која ће га одвести широм Балканског полуострва. Овогодишња манифестација посвећена његовом имену, од 7. до 29. октобра, враћа пажњу на ту везу, на пределе које треба упознати и људе чији живот ваља разумети.
„Дане Јована Цвијића“ организују Центар за културу „Вук Караџић“ и Град Лозница. У програму су предавање о научниковом легату, изложбе, представљање књиге и радионице. Уз подсећање на његов рад, посетиоци ће се сусрести са темама које географију приближавају свакодневици, од народних игара до биљака и заштите природе.
Цвијић је рођен у Лозници 11 октобра 1865. године, у породици Тодора и Марије. Очеви преци потицали су из Старе Херцеговине, из села Врела у дурмиторском крају. Презиме је изведено из имена претка Цвија Спасојевића, познатог као Цвијо Врело. Отац Тодор и деда Живко бавили су се трговином. Мајка Марија, рођена Аврамовић, била је из Корените, села недалеко од Троноше и Тршића.
У својим успоменама научник је посебно место дао мајци. Описивао је њену смиреност, мудрост и бригу за укућане, иако није била писмена. Распусте је често проводио у Коренити, код ујака Пере, мајчиног брата од стрица. Уз њега је упознавао сељаке и њихове породице, слушао разговоре и посматрао начин живота. Та искуства важна су за разумевање његовог каснијег интересовања за становништво, обичаје и сеоску средину.
Школовање га је из Лознице водило у Шабац, потом у Београд и Беч. Међу наставницима који су утицали на његово опредељење био је географ Владимир Карић. После студија на Великој школи усавршавао се у Бечу, где је докторирао истражујући крас. Постао је професор Велике школе, затим Универзитета у Београду, два пута је биран за ректора, а од 1921. до смрти 1927. године био је председник Српске краљевске академије.
У његовом научном раду рељеф и становништво били су тесно повезани. Проучавао је планине, језера и трагове некадашњих ледника, али и сеобе, насеља, куће и културне утицаје. Балкан је теренски истраживао готово четири деценије. За њега је познавање неког краја подразумевало да се он обиђе, пажљиво осмотри и да се разговара са људима који у њему живе. Такав приступ објашњава зашто његова заоставштина припада и природним и друштвеним наукама.
Овогодишњи програм почиње радионицом беседништва и дебате „Млади истраживачи: Цвијићевим стопама кроз тајне краса и пределе Лознице“, под вођством Иване Ђорђевић, асистент на Географском факултету Универзитета у Београду.
Потом, у Музеју Јадра, Марија Петровић, кустос Музеја града Београда, говориће о збирци Меморијалног музеја Јована Цвијића, у предавању „Легат Јована Цвијића и његова трансформација“. У Гимназији „Вук Караџић“, Јована Бранков и Жељко Бјељац представиће своју монографију „Стари народни спортови, игре и надметања – очување, преношење знања и презентација“.
Природњачки део манифестације доноси изложбу „Вилински коњици Србије“ Завода за заштиту природе Србије, која се отвара 12. октобра у Галерији „Мина Караџић“. Радионицу израде природних парфема и упознавања биљака из различитих делова света 15. октобра, у Центру за културу водиће Власта Кокотовић Каназир, Милена Панић и Марија Дробњаковић, научне сараднице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ.
Непосредно научниковом делу посвећена је изложба „Цвијићеви описи рељефа Балканског полуострва“, ауторке Биљане Радичевић. Отварање је заказано за 22. октобар у Музеју Јадра, а изложбу ће отворити Ана Милановић Пешић из Географског института „Јован Цвијић“ САНУ. Програм се завршава 29. октобра у Галерији „Мина Караџић“, изложбом Српског географског друштва „Геопарк Ђердап, први геопарк у Републици Србији“, чије су ауторке Милена Панић и Добрила Лукић.
У оваквом програму сећање на Цвијића добија и практичан смисао. Од ученика који расправљају о завичајним пределима до посетилаца који упознају народне игре или геолошко наслеђе Ђердапа, отварају се различити путеви ка истој навици: да се о свету учи посматрањем, питањима и истраживањем.
