Чекетало, омаја, ђед, баба, међед, кобила. Неке од ових речи и данас се могу чути, док су друге остале познате углавном воденичарима и онима који памте како је изгледао живот уз воденицу. Управо тим језичким наслеђем бави се изложба „Шапат воденичког камена“, постављена у Музеју језика и писма у Тршићу, у оквиру 93. Вуковог сабора.
Поставка је настала као резултат рада професора и полазника Школе историје српског језика, која се сваке зиме одржава у Тршићу. Овогодишње истраживање било је посвећено називима воденица, њихових делова, али и значењима, народним веровањима и изрекама које су се вековима стварале око воденичког кола.
Како објашњава мср Ана Чугуровић, етнолог и антрополог, кустос Музеја језика и писма у оквиру Центра за културу „Вук Караџић“ у Лозници, изложба показује колико дубоко у прошлост сежу поједине речи, али и на колико широком простору су биле распрострањене.
„Воденице су биле веома занимљива места окупљања свих ових значења. На изложби се могу видети и различите народне изреке о воденицама које се и данас срећу у свакодневном говору. Зато су оне, иако тога често нисмо свесни, још присутне у нашем свакодневном животу“, каже Чугуровићева.
На паноима се тако може сазнати да је омаја вода која прска са воденичког точка. У народном веровању приписивана су јој и чудотворна својства, а Вук Караџић је забележио да су се жене у њој купале уочи Ђурђевдана. Ту је и чекетало, дашчица преко које зрно из коша клизи ка жрвњу. За онога ко брзо говори, Вук је записао да „говори као чекало“.
Посебну занимљивост представљају називи делова воденице који данас готово ишчезавају из говора. Међу њима су ђед и баба, кобила и међед. Иза речи које на први поглед означавају чланове породице или животиње крије се прецизна стара воденичарска терминологија.
„То су делови који се углавном не виде споља. Њихове називе знају људи који су правили воденице или су сами били воденичари. Како нестаје потреба да се о тим деловима говори, тако и речи полако излазе из употребе“, објашњава Ана Чугуровић.
Изложба, међутим, не говори само о прошлости. Фотографије воденица из околине Лознице сведоче да воденичарски занат још живи. Променио се и прилагодио савременом начину живота, али воденичко коло на појединим потоцима и даље окреће вода.
Поставка је резултат истраживања полазника Школе историје српског језика, одржане крајем 2025. године под покровитељством Министарства просвете. У раду је учествовало 25 студената са србистичких катедара државних универзитета у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Њихов рад пратили су професори Исидора Бјелаковић и Александар Милановић и асистент Бранислав Веселиновић.
Тако је воденица у Тршићу постала својеврсни речник под отвореним небом. Јер, док се воденичко коло окреће, у језику остају трагови времена када воденица није била само место где се млело жито. Била је место сусрета, разговора и веровања, а многе речи које су ту настале преживеле су дуже од самих воденица.
