На усамљеном пропланку лозничког села Цикоте, у кући у којој сама живи готово пола века, Мирјана Петровић госте дочекује са радошћу девојчице. Рођена је 1926. године, али њен дан и даље има устаљен ред. Послови у кући и дворишту не могу да чекају.
Она је жена старог кова, какве су некада биле многе домаћице у Подрињу. Навикла је да се ослања на своје руке, да се не жали и да од онога што има најпре понуди госта. Рад, скромност и брига о домаћинству за њу нису врлине о којима се говори, већ начин живота.
Снимци ове старице привукли су велику пажњу на друштвеним мрежама. Људе је освојила непосредношћу, ведрином и снагом која је не напушта ни у стотој години.
Супруг јој је преминуо пре пола века. Од тада живи сама, а ћерке је обилазе када им то могућности дозволе, иако су и саме у позним годинама. Однедавно има и комшију који јој помаже када затреба. Ипак, онога што још може да уради не одриче се.
И сама признаје да више не може све што је некада могла. Крупну стоку више не држи, па у домаћинству сада има само кокошке. И даље кува, брине о цвећу и одржава башту. За предстојећу зиму сама је припремила дрва и изнела их из шуме. О том тешком послу говори као о нечему што се подразумева.
Ових дана посетила је градоначелница Лознице Драгана Лукић. На питање да ли јој је нешто потребно, Мирјана је одговорила без жалбе и великих захтева.
„Понешто треба, али не могу ја да тражим ако нисам заслужила. Шта год донесете, мени је драго. Драга моја децо, зар сам ја у овим годинама дочекала да ми народ долази”, рекла је бака Мира.
За дуг живот нема сложен рецепт. Најважнији су, каже, здрава храна и рад.
„Мало више радите јер тако треба”, кратко поручује.
Подигла је четворо деце, а њено породично стабло разгранало се на 11 унучади, 19 праунучади и десеторо чукунунучади. Ипак, Мирјанина свакодневица није окренута само успоменама. Она већ размишља о наредној години, пословима који је чекају и гостима које ће поново дочекати. На растанку их позива да опет дођу.
