На зиду манастира Троноша већ три деценије стоји сунчани сат на којем се време чита по сенци, а локално соларно подне лети наступа око 12.40 часова
Лозница, Троноша – Међу бројним детаљима које чува седмовековни манастир Троноша, недалеко од Лознице, један је знатно млађи од саме светиње, али подједнако привлачи пажњу. На зиду манастирског конака налази се сунчани сат, постављен 1996. године, који време не мери онако како смо навикли, већ према кретању Сунца и сенци.
Посебно је занимљиво подне. Док часовници током летњег рачунања времена показују око 12.40, Сунце над Троношом тек тада достиже приближно највишу тачку своје дневне путање. Реч је о локалном соларном подневу, које се не поклапа са оним које одређује званично време.
Разлог је у географском положају манастира, временској зони и померању часовника током лета, док се тачан тренутак соларног поднева током године додатно мења за неколико минута.
На самој плочи исписани су и подаци према којима је мрежа сати прорачуната: географска ширина од 44 степена и 28 минута, дужина од 19 степени и 17 минута, као и азимут од 66 степени. Због положаја зида, линије које означавају часове нису правилно и симетрично распоређене.
Сунчани сат у Троноши дело је професора Милутина Тадића, географа и познаваоца гномонике, науке о сунчаним часовницима. Сенка показивача, односно гномона, током дана прелази преко уцртаних линија и тако показује соларно време.
Поред астрономских ознака, сат носи и духовну поруку. На његовом врху исписане су речи: „Приђите децо, послушајте мене…”, почетак стиха из 33. псалма: „Приђите, децо, послушајте мене: страху Господњем научићу вас.”
Та порука добија додатно значење управо у Троноши, манастиру који је вековима био место духовности и писмености и у којем је део свог раног школовања провео Вук Стефановић Караџић.
Тако сат на зиду Троноше већ тридесет година подсећа на једну једноставну чињеницу коју су савремени часовници готово сакрили – подне није настало онда када казаљке покажу дванаест, већ онда када Сунце стигне највише на небу.
