Симбол српског отпора: Момчило Гаврић

Слика рањеног дечака Момчила Гаврића, најмлађег подифицира на свету, из села Трбушница код Лознице, коју је 1916. године снимио чувени руски фоторепортер Самсон Чернов, обишла је свет и постала симбол свенародног отпора. Са 8 година Момчило, ком су непријатељи побили целу породицу, постаје војник и убрзо каплар. Церску, Колубарску битку, епидемију тифуса и албанску голготу, држећи се за шињел ратног поочима Милоша, поднео је јуначки, да би по пробоју Солунског фронта, на Кајмакчалану, када је и рањен, чин поднаредника добио од војводе Живојина Мишића лично.

Слика која је обишла свет (Извор: Музеј Јадра)

Најмлађи поднаредник свих савезничких армија у Великом рату, носилац Албанске споменице и неколико плакета за храброст, по ослобођењу земље навршава тек 12 година. Сироче без породице и војних другова, рану младост провешће у Енглеској, а у родној Србији преживеће још један велики рат, немачки логор, комунистичку тамницу и стрељачки вод. Век препун ратова, опасности, промена државних уређења и друштвених вредности, оставиће на овом скромном и повученом човеку најважнији – траг честитости, који је успео да пренесе и на своје потомке.

Имају чиме да се поносе (Фото: приватна архива)

Рођен за велика дела
Рођен је 1. маја 1906. године. Имао је само осам година када је почела офанзива на Србију. Видевши да аустроугарска војска надире, Момчилов отац Алимпије шаље га код стрица Владимира, према врху Гучева, да замоли за запрегу, храну и ћилим, како би са децом избегао пред непријатељем. Међутим, судбина је хтела другачије.
– Док сам отишао до мога стрица километар и по и вратио се, аустроугарска војска је направила чудо. У мом су дворишту направили покољ. Масакр. Тако су ми убили седморо браће и сестара и оца и мајку. Гледао сам сакривен пламен куће и чардака, пуно двориште крви – причао је Момчило Гаврић у емисији на РТВ-у 1987. године.
Касније сазнаје да су узрочници његове породичне трагедије били припадници 42. домобранске дивизије, познатије као хрватска Вражја дивизија.

Прихваћен у Дринској дивизији (Извор: Музеј Јадра)

„Син Дринске дивизије“
Док су непријатељски војници још увек у селу, вођен жељом да преживи и освети породицу, Момчило наилази на Шести пешадијски пук Дринске дивизије, којим је руководио Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Тако почиње његова ратна епопеја.
– Питали су ме војници: „Шта ћеш ти, бато, овде?“. Плачући сам рекао да су ми Швабе убиле оца и мајку и седморо браће и сестара и да тражим неки топ да се осветим. На то су ме одвели пред Стевана Туцовића, који ми каже да ми не могу дати топ, јер је то велико оружје, него ће ми дати бомбе и једног Ужичанина, да освети моје – сећао се Гаврић.
За храброст коју је показао у церској операцији, одликован је у чин каплара, а убрзо је добио и импровизовано војничко одело.
– Ово ми је за брата, ово је за сестру, за оца, мајку, трчао је од топа до топа и испаљивао гранате. Једном је истрчао из рова и испалио гранату из топа ком је цев била окренута надоле, јер је посада изгинула. Та граната побила је велики број аустроугарсих војника. Кад је то чуо Стеван Туцовић, питао је ко то пуца из прве батерије, када су тамо сви погинули. Кад се на рапорту појавио чварак од детета, моментално га је унапредио у чин каплара – прича Момчилов син Бранислав.

Пред надређеним (Извор: Музеј Јадра)

Тако је његово име постало легенда. Прошао је кроз ратишта о којима данашња деца читају у књигама. Борио се на Гучеву, у Колубарској бици, а повлачење кроз албанске планине – најтежу епизоду српске историје у којој је страдало 77.000 војника, преживео је захваљујући Златиборцу Милошу Мишовићу, ком је био додељен на чување. Заостали су били за својом јединицом, али овог пута, он је бодрио старијег чувара, јер један без другог не би успели. Према Момчиловим сведочењима, данима је живео од једне коњске коже, коју је, дошавши до Драча, бацио у море.
Не желећи да евоцира тешке успомене, својој деци ретко је причао о албанској голготи, али било је довољно да каже само једном.
– Када сам на полугодишту донео 3, 4 двојке, а имао сам 9 година, он ми је рекао: „Сине, па ја сам у твојим годинама ратовао, имао чин каплара, прешао Албанију!“. Мислио сам да се тати нешто десило, о чему он то прича?! До тада није спомињао никакав рат – прича Бранислав Гаврић, који је за оца имао живу легенду.

Прерано прекинуто детињство (Извор: приватна архива)

Најмлађи поднаредник свих светских армија
Године 1917. рањен је у ногу и оперисан у енглеској војној болници. После јуриша и заузимања Кајмакчалана, војвода Мишић вршио је смотру, када је видео дете са чином каплара.
– Питао је Туцовића: „Господине мајоре, шта ово дериште ради ту?“. Туцовић је одговорио: „Није то, господине војводо, никакво дериште, него борац који је учествовао у бици код Мачковог камена, на Гучеву, у Колубарској бици и повукао се са српском војском преко Албаније, опоравио се на Крфу и сад је на Солунксом фронту на положају.“ Онда је Мишић наредио да се пред целим гарнизоном прочита да Момчило Гаврић добија чин поднаредника. Тако је, са 11 година постао најмлађи подофицир свих армија света – поносан је син.

Момчилов лик најављивао је изложбу у Лондону (Извор: приватна архива)

У ослобођени Београд ушао је са српском војском. О херојству малог војника Великог рата чула је цела Европа.
– Сат и перорез добио је од Арчибалда Рајса. Обилазио је српске положаје и пажњу му је привукло дете са чином, у рову. Када је Рајс погледао у сат да види време, мој отац се загледао у справу коју никада раније није видео, и Арчибалд му је поклонио свој џепни часовник и перорез – прича Бранислав Гаврић.
Живот почиње после рата
По завршетку рата у Србију долази енглеска добротворна делегација са задатком да ратну сирочад одведе у Енглеску.
– Био је смештен код добротвора грофа Ворда. Завршио је Гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, где је имао могућност да остане, међутим, наредба Николе Пашића, тадашњег председника Владе, била је јасна – сви се морају вратити, јер су потребни својој домовини – објашњава управник Музеја Јадра Горан Вилић, Гаврићев хроничар, који га је лично познавао.

Са супругом Косаром Илић 1939. (Извор: Музеј Јадра)

По повратку у Србију сазнао је да су му преживела двојица браће – Богосав и Светозар, који су за време рата били у логорима у Чешкој и Немачкој.
– Богосав је на огњишту куће у Трбушници саградио нову кућу, а Светозар је живео у Бањи Ковиљачи. Причао ми је да су му дани код Богосава у Трбушници били најбезбрижнији у животу. Први пут у животу осетио је да се неко брине о њему – прича Вилић.
Неспоразуми новог времена
Био је возач у једној имућној породици, а убрзо му, због изгубљене документације, стиже и позив за војску 1929. године, коју је служио у Славонској Пожеги и Новој Градишки. Због неспоразума и покушаја да објасни да је рат провео у војсци и да је чак носилац Албанске споменице, доживљава непријатности.

На одслужењу војног рока 1928 – на слици лево и поново са саборцима 1983 – десно (Извор: Музеј Јадра)

Жени се Косаром Илић, са којом ће добити синове Александра и Бранислава. Запослио се у фабрици за производњу папира „Вапа“, Јеврејина Милана Вапе. Тако, заједно са Јеврејима у Другом светском рату, и њега одводе у бањички логор, али га убрзо пуштају. Непријатности је имао и 1944, сада од стране ослободитеља Београда, који су у штампарији постројили раднике за стрељање, под сумњом за сарадњу са окупатором. Срећом, препознали су га, јер је хартије дотурао ослободилачкој војсци и тако помагао Покрет.

Са Косаром и синовима (Извор: Музеј Јадра)

Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и због јавно изреченог става да нам Албанци нису браћа.
–  То га је изузетно погодило, јер су многи саборци његови изгубили животе управо због непријатељског односа арнаутског становништва према српским војницима, и он је бурно реаговао и завршио у затвору годину и по дана 1947. Велике трауме је доживео у том затвору, па по изласку читаву годину није хтео ни са ким да разговара – прича историчар.

За очеву причу сазнао из новина (Фото: приватна архива)

Рапорт каплара Гаврића пола века касније
У јануару 1964. године у чланку у Политици о Првом светском рату, један од саговорника био је Момчилов потпоручник Светислав Ћирић, који ће га споменути у својој изјави, па Момчилови синови у школи, из новина, сазнају за очеву животну причу. Случајност је омогућила потресан сусрет Гаврића и Ћирића.
– Пошто је после рата одмах отишао у Енглеску, сва његова документација, војна књижица, споменица и признања била су код његовог потпоручника Светислава Ћирића, а плате је претворио у златнике. Све то му даје 1964. године, када га је први пут срео после пола века – објашњава историчар.

О њему се прича много година касније (Извор: приватна архива)

О свему је почео да говори тек осамдесетих година. У Друштву за неговање традиције ослободилачких ратова проналази људе сличне себи. Посећује знаменита места, одлази на Крф, а на позив тадашњег председника Француске Франсоа Митерана и у Париз. Тог 11. новембра 1985. године, на обележавању Дана примирја у Првом светском рату, Гаврић је добио орден, а француски генерал Лепардје Момчилу му је овом приликом рекао: „Да сте којим случајем француски војник, сада бисте на Јелисејксим пољима имали свој споменик“.

Споменик у Лозници (Фото: Дистрикт)

А споменик је добио у Лозници, у Парку бреза 2. новембра 2018. године. Дело скулпторке Дринке Радовановић настало је на иницијативу града Лознице, Центра за културу „Вук Караџић“ и Удружења ратних добровољаца. Фигура дечака у бронзи окренута је према његовој родној Трбушници, а налази се наспрам споменика са друге стране улице, подигнутог у част Павла Јуришића Штурма, Момчиловог команданта у Великом рату.
– Успели смо да то урадимо за мање од годину дана, а толико се чекало. У будућности, постојаће и такозвано „Дринско ћоше“ на Крфу, у улици са знамењима, посвећено Дринској дивизији и Момчилу Гаврићу – најављује Зоран Тошић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.

Век касније (Фото: Дистрикт)

Момчило је био симбол страдања српских породица, али и симбол животворности српског народа.
– Зато су га тако љубоморно чували. Сви су могли да изгину око њега, али није смео он. Војници су га волели, ништа боље за морал војске није било него Момчило. Они су сви код куће имали такву децу. И кад га виде у својим редовима, то је други осећај – закључује историчар Зоран Тошић причу о дечаку, који је пре више од века задивио свет.

Извор: distrikt.rs

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Романтично бекство за Дан заљубљених: Етно село „Сунчана река“...

Уместо уобичајеног сценарија, ове године изненадите свог партнера романтичним боравком у етно селу Сунчана...

Блаженка Тешић: Даривање осмеха и лепоте онколошким пацијенатима

У духу месеца хуманости и даривања, Блаженка Тешић, козметичарка из Лознице, поставља високе стандарде...

Ходник Дечијег одељења претворен у чаробни свет бајки за...

У духу предстојећих новогодишњих празника, родитељи Славица и Жељко Рашевић претворили су ходник Дечијег...

Хуманитарна чаролија у Лозници: Зорана Тодоровић за два сата...

Двадесетшестогодишња Зорана Тодоровић из Лознице прикупила је, за само два сата, преко 400 хиљада...

Новогодишњи базар враћа укус детињства: Мекике као главна посластица

Док се приближавају празнични дани, Новогодишњи базар у Лозници постаје место где се могу...

Вече у част Софке Николић: Пут од Табановића до...

Добродошли на незаборавно вече које ће бити посвећено једној од најизузетнијих личности наше музичке...

Популарне категорије

Коментари

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
Овде унесите своје име