„Ко падне за отаџбину тај живи вечно“, порука је која најбоље осликава судбину храбре браће Недић и њихових 303 саборца, који су на Лазареву суботу 28. априла 1804. године код манастира Чокешина исписали једну од најсветлијих страница српске историје.
Пролеће 1804. донело је нову наду, Први српски устанак већ је захватио већи део Београдског пашалука. Устанике ваљевског краја предводили су Матеја и Јаков Ненадовић, а након победе над Турцима на Свилеуви и опсаде Шапца, било је јасно да је одбрана слободе тек започела. Турци из Босне, предвођени зворничким пашом Видајићем и Мулом Ножином, кренули су у помоћ опседнутим Турцима у Шапцу. Њихов продор требало је да зауставе удружене чете код манастира Чокешина.
Уместо јединства, дошло је до разилажења. Харамбаша Ђорђе Ћурчија напустио је положај са својим хајдуцима, а Јаков Ненадовић се повукао са делом војске. На бојишту су остали сами браћа Недић – Анђелко и Алекса, са својим саборцима, уз верне пратиоце Дамјана Кутишанца и Панту Дамјановића.
На брду Липовица, устаници су се сатима одупирали далеко надмоћнијем непријатељу. Народна песма каже да је Турака било више од седам хиљада. Када је нестало барута и олова, борили су се све до последњег даха, повлачећи се ка липовичком потоку где су пали у последњем јуришу.
Пет дана касније, игуман Хаџи Константин са мештанима и мајком браће Недић затекао је потресан призор, спаљен манастир, тела устаника и њихових вођа исечена на комаде, а ретки преживели умирајући од тешких рана. Сви су сахрањени поред манастира, где и данас почивају.
Њихова жртва није била узалудна. Турци нису стигли до Шапца, а већ 1. маја 1804. град је ослобођен. Јуначка погибија браће Недић у народном предању је постала симбол верности, а немачки историчар Леополд Ранке Чокешину је назвао „српским Термопилима“.
Манастир Чокешина, по предању задужбина Милоша Обилића, кроз векове је више пута рушен и обнављан. У његовој порти данас стоји споменик са гробницом устаника као вечито сведочанство о подвигу. Сећање на Чокешину се и данас обнавља сваке године на Лазареву суботу, када се крај манастирских зидина сабирају потомци, верници и представници државе да одају почаст „српским Термопилима“.
