Дрина је на овом простору одувек била више од реке. Уцртана као граница, опевана као симбол, упамћена као пут и препрека, она је вековима мењала своје лице, а понекад и свој ток. Меандрирала је, односила обале, стварала аде, померала корито и остављала за собом необичну слику у којој природа и катастар не говоре увек истим језиком.
Зато се на појединим местима уз Дрину може чути готово невероватна прича: земља је с једне стране воде, а у папирима припада другој. Река је отишла својим путем, а граница, катастарска линија и стварно корито нису се увек померали заједно са њом. Тако је Дрина, иако делује као најјаснија могућа међа, постала једна од оних граница које се не могу разумети само погледом са обале.
У лозничком крају то је посебно видљиво. Од Лешнице, Јелава и Шора, преко Лознице и Бање Ковиљаче, до Брасине, Доње Борине и Читлука, Дрина није само географска линија. Она је и административно питање, и породична прича, и стара недоумица људи који су навикли да им река буде и комшија и судија.
На Дрини чамац никада није био само чамац. Некада је превозио људе, стоку и робу преко воде. Њиме се ишло код родбине, на пијацу, у посао, на њиву, у живот са друге стране. Пре мостова, табли, рампи и граничних процедура, скеле су биле природан наставак обале. Тамо где се данас чека печат или пролази преко уређеног прелаза, некада се чекало да вода дозволи прелаз.
Још у време кнеза Милоша, због трговине и мира на граници према Босанском пашалуку, подизане су скеле и карантини дуж Дрине. У овом делу Подриња памте се прелази код Смрдана, данашње Ковиљаче, на Шепачкој ади и код Љубовије. Река је тада била и пут и контрола, и веза и опрез.
Данас су улогу скела преузели мостови и гранични прелази. Између Србије и Републике Српске, односно Босне и Херцеговине, најживље тачке у овом делу су Мали Зворник, Каракај, Шепак и Стари мост Краља Александра I Карађорђевића. Али, колико год администрација настојала да реку уведе у ред, Дрина се и даље не уклапа лако у праве линије.
То се можда најбоље види током регате, почетком августа, која повезује Лозницу, Мали Зворник и Зворник. Званично, свако креће и завршава на својој обали, јер тако налаже процедура. На води, међутим, сви су заједно. Чамци, весла, смех, музика и људи који бар на неколико сати забораве да је река уписана као граница. Дрина тада покаже своје друго лице. Оно у ком не раздваја него сабира.
Ипак, није свака прича на Дрини ведра. Последњих година ова река се нашла и на мапи мигрантских кретања. За некога је она летњи одмор и туристичка разгледница, а за некога опасан покушај преласка. Иста вода која носи регаташе и рибаре, за друге је била страх, неизвесност и последња препрека на путу који није почео на њеним обалама.
У томе је и њена сложеност. Дрина је лепа, али није безазлена. Припитомљена је у фотографијама, туристичким брошурама и сећањима, али свако ко је поред ње одрастао зна да се са њом не разговара бахато.
То најбоље знају риболовци. Они који уз реку проводе сате, дане и године, и који њену нарав читају боље него што се читају карте. Један од њих је и Лозничанин Славко Драгићевић, пасионирани пецарош, човек који је удицу забацивао и далеко од завичаја. Ипак, каже, ниједна вода нема ону посебну драж коју носи Дрина.
„Пецао сам и ван Србије, био сам и у Молдавији, има тамо великих вода и озбиљног риболова, али Дрина има нешто што се не може упоредити. Она никад није иста. Данас је мирна као стакло, сутра те изненади бојом, дубином, током, виром. На Дрину не можеш да дођеш и кажеш: знам је. Чим то помислиш, она те разувери. Зато јој се стално враћам”, каже Драгићевић.
Можда је баш у тој реченици најтачнији опис реке. Дрину није довољно измерити, уцртати, премостити или фотографисати. Она се памти по обалама које је променила, по људима које је спајала, по границама које је правила и брисала, по чамцима који су преко ње прелазили и по онима који су јој се увек враћали.
Зато чамац на Дрини није само леп призор. Он је мали знак велике приче о реци која тече кроз катастар, историју и људске судбине.
