Ђуђевдан је једна од највећих слава код Срба. На данашњи дан, некада, плели су се венци, правили крстови који су се касније стављали на улазна врата, а у води „обогаћеној“ биљем и чуваркућом умивале су се девојке. Понегде, исцртавани су магични кругови око села и терале вештице. Дозивали момци. Призивало здравље.
Пре Ђурђевдана на тај дан славио се Јарило. Јарило је био пре Ђорђа. Само су њих двојица заменили улоге када је уместо многобоштва дошло хришћанство. Не треба занемарити чињеницу да у причи о Светом Ђорђу она аждаја управо представља то вишебоштво, пише Енигма.
Јарило је у нашој митологији бог пролећне вегетације и плодности, а био је повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.
Знан је Јарило и као Јаровит, Јаровид, па и Геровит. Може се схватити на два начина: као бог рата и као божанство Сунца које, као Јарило, означава доносиоца плодности.
Према легенди, Јарило је Перунов син. Кад се родио, Велес га је отео и одвео у подземни свет, где је провео детињство са Велесовим ћеркама. Како су Стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јаровид се у подземном свету налазио у самом корену стабла. Да би дошао до врха, морао је да прође кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси пролеће.
Јаровид затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз целу годину. Због невере, Перун убија Јаровида громом, а Морана постаје бела старица – зима, умире и одлази у подземље. У свет људи долази хладна зима. Затим се Јаровид поново рађа и све се понавља. У хришћанству су ови митски догађаји обележени празницима.
Рођење Јаровида је Ђурђевдан, на пролеће, свадба Јаровида и Моране на Ивањдан, земља је већ оплођена, почиње лето.
А да Свети Георгије (или Јарило) има дубоке корене у нашој историјској и религијској свести, показује и легенда која каже да је он био заштитник Немањића, па када је Стефан Немања доспео пећине у коју су га заточила браћа, он се молио управо Светом Георгију. И како то бива, у знак захвалности, никао је манастир Ђурђеви ступови изнад некадашње престонице Раса. У близини реке Рашке су остаци пећинског манастира где је некад заточен био Стефан Немања.
Сем оне стандардне легенде, Срби имају своју причу о јунаку и аждаји. Ону где аждаја из околине Пештера, тачније језера, где и данас стоје остаци Тројан града, узима девојке девице и одводи их. И где долази ратник који ослобађа ћерку господара града, убија аждају и враћа девојку оцу. Сматра се да на Коштаном пољу почивају остаци опасне аждаје коју је, према предању, убио Свети Ђорђе. Или Ђерзелез Алија. Не треба да чуди што муслимани такође славе овај празник.
Прича каже да кад је аждаха умирала, како је падала сваки крај је добијао име, по делу њеног тела који је ту завршио. Тамо где се аждаја браћакнула, тамо је село Браћак, опружила се код села Пружањ, репом је окњила шуму у Крњој Јели. Како је падала, зањихала се планина Нинаја. Код Живалића аждаја је била жива још, код Вучинића се вукла, а највише је њене крви истекло код Точилова. Кости остадоше у Коштаном пољу.
Прва аждајина глава нађена је у Чукотама, где су је мештани чукали. Друга глава обаљена остала је код Баљена, а реп као гујин нађоше Гујићи.
Извор хладне воде Ђурђевице, легенда каже, створио је Свети Ђорђе (Јарило) ударивши мачем о камен одакле је потекла вода. На том месту и дан данас приноси се ован као жртва великом свецу.
Сматра се да су део костију шаке, коже и косе Светог Георгија баш у Србији, у цркви Светог Прокопија у Прокупљу. Ове реликвије прошле су дуг пут од манастира Ђурђеви ступови (где су чуване до 1689. када су Турци спалили манастир) до места где су сад и нико са прецизношћу не може да опише њихово путешествије. Ипак, неко ће се на велики празник сетити маленог ковчежића и великог срца ратника.
