Костурница, музеј и „Војникова шантелија“, чувари историје и жртве

„Ја нисам ни Степа, ни војвода, ја сам само српски војник“ – говорио је војвода Степа Степановић, желећи да покаже да његова лична слава не значи ништа без војске и народа.

Управо та мисао, скромна и снажна, најбоље одјекује данас међу каменим зидовима и тихим бистама у Текеришу. Ту, на месту где се памти прва савезнич­ка победа у Великом рату, иза костурнице са костима хиљадe ратника, стоји и Музеј Церске битке, као сведочанство да се јунаштво не мери титулама, већ жртвом и сећањем.


Северно од костурнице стоји некадашња капела. У њеном хладном каменом окриљу, после Другог светског рата, налази се поставка о бици из августа 1914. године. Фотографије, карте, војни предмети, документа, све то не делује само као музејска грађа, већ као опомена, као жива прича о народу који је, први у Европи, зауставио непријатеља.

Пред улазом, од 1989. године, посматрају нас бронзани ликови војвода Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића. Њихова лица, истовремено строга и спокојна, призивају време када су судбине војске и отаџбине зависиле од њихове одлучности и веровања у сопствени народ.

Пола века касније, поводом стогодишњице, њима су се придружиле бисте краља Петра И Карађорђевића и његовог сина, краља Александра И. Тако је затворен симболичан круг војске, војводе и врховни команданти окупљени у истом тихом строју пред музејом, као да још увек бдију над местом где је исписана историја.

Но, можда најдирљивији детаљ целог комплекса није од бронзе ни од камена. На улазу је подигнута спомен-чесма, украшена порцеланском сликом војводе Степе Степановића, али одмах поред ње стоји нешто што превазилази сваки споменик „Војникова шантелија“, бресква која је никла из грла палог ратника. Пресађена на ово место и обележена плочом, она је живи сведок да живот не престаје ни у смрти, да из жртве може израсти ново семе, да из костију може изникнути плод.

Пројекат „Споменици, наши подсетници“ суфинансиран је из буџета Града Лознице. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Јадарски деликатес између бренда и нестанка

Укуси старих јела понекад најбоље показују колико је човек некада зависио од природе. Сирац,...

Пут кроз снег, глад и молитву

О Нинку М. Пајићу не говоре велике биографије, већ неколико сачуваних трагова и рукопис...

Цикоте, сведочанство једног октобра

Цикоте, мало село у Јадру надомак Лознице, једно је од оних места чије име...

Марш на Цер стазама Лозничког одреда

Пре 112 година, на падинама Цера и у долини Јадра вођена је једна од...

На Дрини без граница за дружење

Више стотина љубитеља природе и боравка на реци учествовало је, првог августовског дана,  на...

Може ли се завичајна веза претворити у развојну снагу?

Одлазак из родног краја не значи увек и прекид везе са њим. За многе...

Популарне категорије

Коментари