Цикоте, мало село у Јадру надомак Лознице, једно је од оних места чије име историја памти по трагедији. Данас, на улазу у село, стоји спомен-обележје које не подсећа само на страдале мештане, већ и на један од првих великих масовних злочина над цивилима у окупираној Србији током Другог светског рата.
У казненој експедицији немачке 342. пешадијске дивизије, 19. октобра 1941. године, у Цикотама је убијено око 450 цивила, углавном жена, деце и стараца. Село је спаљено, а готово читаве породице нестале су у једном дану. Страдање Цикота било је део шире одмазде у Јадру, током које су немачке окупационе снаге, од 13. до 19. октобра, убиле хиљаде недужних људи у Драгинцу, Коренити, Великом Селу, Текеришу и другим местима. Историчари овај злочин сматрају уводом у каснија масовна стрељања у Крагујевцу и Краљеву.
Осам деценија после трагедије, Цикоте су добиле достојно место сећања. Спомен-обележје откривено је 5. марта 2022. године уз највише државне почасти. На четири мермерна стуба уклесана су имена страдалих мештана, док централни део носи натпис који подсећа да за злочин нико није одговарао и опомиње да се такво страдање никада и нигде не понови.
Посебну снагу споменику даје чињеница да није посвећен безименим жртвама. На његовим плочама исписана су имена људи, читавих породица, уз године старости. Међу њима су новорођенчад, деца од неколико година, младићи, мајке и старци. Тај списак претвара статистику у личну трагедију и сведочи о размерама злочина који је избрисао читаве породичне лозе.
Испред централног дела налази се камена плоча са стиховима песника Љубомира Ђорилића:
„Убише… да не растемо
у теби топли доме
да не љубимо
и не рађамо.
Убише… да не радимо
и куле не градимо
у себи и на своме.“
Ови стихови не говоре само о смрти, већ о прекинутом животу, о деци која нису одрасла, домовима који су остали празни и генерацијама које никада нису добиле прилику да наставе живот својих предака.
Данас, када се приђе споменику у Цикотама, прво се примете камен, крст и дуги низови уклесаних имена. Али тек када се застаде испред тих плоча постаје јасно да оне не чувају само успомену на једно село. Чувају сећање на време у којем је читав један крај платио цену рата животима својих најнемоћнијих становника и опомињу да историја, ма колико била тешка, не сме бити препуштена забораву.
Текст је настао у оквиру пројекта „Споменици, наши подсетници“, који је суфинансиран средствима из буџета града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
