„Култура јесте колективна вредност, али увек су појединци ти који својим радом постају пример млађима,“ рекла је у Тршићу проф. др Весна Марјановић, етнолог. Управо о томе сведочио је скуп у Научно-образовном културном центру „Вук Караџић“, где су се слависти и гости подсетили двоје људи чија имена остају као путоказ, професорке Оливере Васић и академика Петра Влаховића.
Оливера Васић, прва етнокореолог у Србији, унела је народну игру у академске оквире и тиме трајно променила начин на који гледамо на фолклор. Као професор на Факултету музичке уметности, у наставу је увела етнокореологију као предмет и образовала генерације студената, спајајући научну методологију и живо искуство терена.
„Она је деценијама била заслужна за организацију играчког дела Вуковог сабора и томе је прилазила душом и срцем,“ подсетила је проф. Марјановић. Рођена у Горњој Бадањи, Васићева је дубоко познавала локалне игре и образце кретања. То знање преточила је у педагошки рад, али и у ширење свести да игра није само забава, већ и културно памћење народа.
Захваљујући њеном залагању, у Кикинди је 2006. године отворен смер за традиционалну игру на струковној школи, који и данас постоји. Њени студенти и сарадници настављају да оживљавају традицију, спајајући је са савременим педагошким приступима.
Сећање је истовремено било посвећено и Петру Влаховићу, академику који је целокупан свој рад усмерио ка етнологији и антропологији, истражујући етничке процесе, демографију, материјалну и духовну културу. Његов рад није био непосредно везан за Вуков сабор, али је утицао на свест о значају културног наслеђа које тај сабор оличава.
Као уредник бројних публикација и дугогодишњи сарадник Етнографског музеја, Влаховић је оставио значајно научно наслеђе. Део предмета из музеја, његовим посредовањем, данас се налази у Вуковој кући у Тршићу, у служби реконструкције живота Вука Караџића. „Он је писао и о саборима као облику окупљања, наглашавајући колико је важно да народ има место на коме препознаје свој идентитет,“ казала је проф. Марјановић.
Сама чињеница да је овај скуп одржан у оквиру Вуковог сабора подсећа на његову трајну функцију да буде више од културне манифестације. У речима професорке, Сaбор је налик „широј слави заједнице“, прилика када се окупљају рођаци и пријатељи, када се уједно спаја приватно и јавно, породично и национално. У том сабирању огледа се његов истински значај, он није празник прошлости, већ живи облик саборности, место где традиција наставља да дише и да се прилагођава времену.
Тиме је овај скуп показао да култура није низ наслеђених облика који се чувају у музејима, већ жива пракса која се непрестано прилагођава. „Ни обичај ни традиција нису окамењени, они се усаглашавају са временом у којем се живи, али у основној структури увек препознајемо оно што нас повезује,“ нагласила је др Марјановић.
И у лику Оливере Васић, која је игру претворила у науку, и у делу Петра Влаховића, који је културу посматрао као идентитет, препознаје се управо тај пут од терена до универзитета, од породичне свечаности до научне монографије. У том смислу, „подсећање“ није било само одавање поште, већ и позив да се њихов рад настави као живо наслеђе.
