У Манастир Троноша, пред Велики четвртак, све је већ познато и утврђено, али никада исто. Исти пут, исте свеће, а опет сваке године друга прича.
Из села Јадра стижу домаћини, без велике најаве. Неко носи восак, неко помаже око свећа, неко само дође јер зна да треба да буде ту. Тај долазак није обичај ради обичаја, већ нешто што се подразумева, као и рад у пољу или прва киша после суше.
Две свеће се припремају сваке године. Једну доносе мештани из Тршића и Корените, другу из Зајаче, Пасковца, Горње Борине и околних села. Тешке су по педесет килограма, високе метар и по. Нису прављене да би се показале, већ да би се принеле.
Све почиње много раније. Восак се скупља, чува, претапа. Ништа се не баца. Оно што је горело прошле године улази у нове свеће. Тако се наставља, без прекида. И фитиљ се прави ручно, полако, како су радили и вековима пре.
Пре уношења у храм, свеће се доносе до чесме Девет Југовића. Ту се застане. Не због правила, већ зато што се тако ради одувек. Одатле креће литија ка цркви Ваведења Пресвете Богородице, где се свеће полажу уз олтар.
Пале се током године, недељом и празницима. За здравље, за род, за напредак. За све оно од чега зависи живот на селу.
Високопреподобни архимандрит Николај из Троноше каже да је смисао у светлости коју човек носи кроз живот. Не као нешто велико и недостижно, већ као нешто што се показује у свакодневним стварима, док сестринство манастира, на челу са на челу са настојатељицом манастира Вископреподобном игуманијом Варваром, пази на сваки детаљ, од венчића који се стављају на свеће до молитве.
Обичај изливања и паљења ратарских свећа је уписан у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 18. јуна 2012. године, на предлог стручних институција и Српске православне цркве.
Реч је о вишевековној пракси која се одржава у Манастир Троноша и околним селима Јадра, а подразумева израду и приношење две велике свеће од чистог пчелињег воска, које се постављају уз олтар манастирске цркве. Један од кључних елемената овог обичаја је континуитет. Порекло обичаја везује се за период турске власти, када су мештани, због удаљености од цркава, свеће доносили у манастир као заједнички прилог, од којег су касније настајале велике свеће за богослужења.
Данас се овај обичај сматра примером живог наслеђа, те се и даље практикује у истом облику, уз активно учешће локалне заједнице. Оно што га додатно издваја јесте чињеница да није прекидан ни у најтежим временима, ни током ратова, ни у време пандемије вируса корона, тј. у условима ванредног стања.
