Двадесет година пријатељства Лознице и Казалмађореа кроз размену гимназијалаца

Две деценије пријатељства, позоришта и младости које повезује Лозницу и италијански Казалмађоре, поново су оживеле у Гимназији „Вук Караџић“, где је приређен пријем за 25 ученика и професора Института „Паоло Романи“.

Размена ученика, започета 2005. године, до данас је прерасла у један од најдуговечнијих међународних школских пројеката у овом делу Србије. Кроз њега је, како је речено на пријему, прошло близу 800 ученика из Лознице и Казалмађореа, а сарадња је временом превазишла оквире школе и постала мост између два града и две културе.

Директорка лозничке гимназије Јованка Грујичић Милет истакла је да сарадња траје без прекида већ двадесет година и да свако ново дружење доноси исту енергију и блискост.

„Ове године су они код нас, а следеће године наши ученици иду у Италију. Први утисци су одлични. Деца су већ заједно обишла град, дружила се, водили су их чак и у билијар клуб. Видимо да су се лепо организовали и да су се брзо зближили“, рекла је директорка.

Гости из Италије остају у Лозници до петка, а током боравка присуствоваће настави, припремати заједничку позоришну представу, која ће бити изведена у Вуковом дому културе, те ће обићи Београд, Храм Светог Саве, Калемегдан али и неизоставне Тршић и Троношу.

У име Града Лознице госте је поздравио помоћник градоначелника Милан Југовић, који је поручио да су управо овакви сусрети најбољи пример како се граде трајне везе међу народима.

„Ово је најлепши пример како се граде мостови пријатељства, не само између две школе и два града, већ и између две земље и два народа. Мостови које ви градите најчвршћи су јер су настали из искрености, отворености и младости“, казао је Југовић.

Он је подсетио да су генерације ученика кроз ову сарадњу отвориле пут и широј сарадњи Лознице и Казалмађореа, укључујући и привредне и културне везе.

Представник италијанске делегације Антонино Нино Монталбани оценио је да овај пројекат траје далеко дуже од саме једне размене и да припреме почињу месецима раније.

„Највећи изазов је увек организација, од термина за позоришну представу до пута и документације. Али све то вреди због овог дружења и искуства које ученици понесу“, рекао је Монталбани.

Он је додао да му је ово четврти долазак у Лозницу и да се сваки пут радо враћа.

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Јадарски деликатес између бренда и нестанка

Укуси старих јела понекад најбоље показују колико је човек некада зависио од природе. Сирац,...

Пут кроз снег, глад и молитву

О Нинку М. Пајићу не говоре велике биографије, већ неколико сачуваних трагова и рукопис...

Цикоте, сведочанство једног октобра

Цикоте, мало село у Јадру надомак Лознице, једно је од оних места чије име...

Марш на Цер стазама Лозничког одреда

Пре 112 година, на падинама Цера и у долини Јадра вођена је једна од...

На Дрини без граница за дружење

Више стотина љубитеља природе и боравка на реци учествовало је, првог августовског дана,  на...

Може ли се завичајна веза претворити у развојну снагу?

Одлазак из родног краја не значи увек и прекид везе са њим. За многе...

Популарне категорије

Коментари