„Љубав према речима траје, чини ми се, одувек“, започиње причу Марија Бабић, мастер професор српског језика и члан Тима за будућност Лознице која се уже бави образовањем на нивоу града, а којој је ментор Љубинко Ђокић, помоћник градоначелника.
Истиче да то није никаква фраза и да још памти дане када нису постојали рачунари и паметни телефони, али је то ни тада није спречавало да пише неспретне дечије риме куцајући на писаћој машини свога оца и сањајући како ће њена будућа професија бити испуњена чаролијом званом поезија. Није ни слутила да ће у тој жељи истрајати.
Између лекарског и професорског позива изабрала је онај за који сматра да доноси вечну младост јер се се они који раде са децом увек налазе на извору живота и радости. Са осмехом одлази на посао, а исто тако се и враћа кући, неретко ганута и одушевљена дечијим размишљањима, прераном зрелошћу условљеном животом или пак, каткад, потпуном чистотом душе и неисквареношћу.
Истиче да они који заиста бирају да децу подучавају, морају такође читавог живота и сами да уче, надограђују и обогаћују своју личност и да, уколико немају такву намеру, не треба ни да се баве професијом која са собом носи и одговорност васпитавања и давања доброг примера онима који су са друге стране катедре.
Током свог петогодишњег стажа радила је и у основним и у средњим школама, па напомиње да свака средина и свака старосна доб ученика има своје специфичности и да наставник мора бити добар педагог и психолог како би пронашао најбољи приступ и начин организовања наставе.
Пре две године постала је члан Тима за будућност Лознице и рад на пројекту „Лозница најбољима“ описује као веома позитивно искуство и као прилику да се на један другачији начин бави образовањем, кроз учешће у организацији и вођењу разних манифестација, кроз изналажење креативних решења и идеја и кроз своју велику, прву љубав – писање.
Сматра да је просвета последња линија одбране против опште некултуре и неписмености која, као каква пошаст, напада нове генерације, а чему је допринела тзв. дигитална ера у којој смо се, преко ноћи, обрели и која дечију пажњу потпуно преусмерава ка малим и великим екранима.
Оптимистично гледа у будућност, у којој види све те новине потпуно имплементиране у формално и неформално стицање знања, када ће наши „непријатељи“ постати пријатељи и саборци у учењу.
Завршава разговор саветом ученицима, деци, али и одраслима, кроз речи великог просветитеља Доситеја Обрадовића: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!“
