Костурница, музеј и „Војникова шантелија“, чувари историје и жртве

„Ја нисам ни Степа, ни војвода, ја сам само српски војник“ – говорио је војвода Степа Степановић, желећи да покаже да његова лична слава не значи ништа без војске и народа.

Управо та мисао, скромна и снажна, најбоље одјекује данас међу каменим зидовима и тихим бистама у Текеришу. Ту, на месту где се памти прва савезнич­ка победа у Великом рату, иза костурнице са костима хиљадe ратника, стоји и Музеј Церске битке, као сведочанство да се јунаштво не мери титулама, већ жртвом и сећањем.


Северно од костурнице стоји некадашња капела. У њеном хладном каменом окриљу, после Другог светског рата, налази се поставка о бици из августа 1914. године. Фотографије, карте, војни предмети, документа, све то не делује само као музејска грађа, већ као опомена, као жива прича о народу који је, први у Европи, зауставио непријатеља.

Пред улазом, од 1989. године, посматрају нас бронзани ликови војвода Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића. Њихова лица, истовремено строга и спокојна, призивају време када су судбине војске и отаџбине зависиле од њихове одлучности и веровања у сопствени народ.

Пола века касније, поводом стогодишњице, њима су се придружиле бисте краља Петра И Карађорђевића и његовог сина, краља Александра И. Тако је затворен симболичан круг војске, војводе и врховни команданти окупљени у истом тихом строју пред музејом, као да још увек бдију над местом где је исписана историја.

Но, можда најдирљивији детаљ целог комплекса није од бронзе ни од камена. На улазу је подигнута спомен-чесма, украшена порцеланском сликом војводе Степе Степановића, али одмах поред ње стоји нешто што превазилази сваки споменик „Војникова шантелија“, бресква која је никла из грла палог ратника. Пресађена на ово место и обележена плочом, она је живи сведок да живот не престаје ни у смрти, да из жртве може израсти ново семе, да из костију може изникнути плод.

Пројекат „Споменици, наши подсетници“ суфинансиран је из буџета Града Лознице. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Академик Петар Влаховић и професорка Оливера Васић у фокусу...

„Култура јесте колективна вредност, али увек су појединци ти који својим радом постају пример...

Снага ћирилице и завет језика на 92. Вуковом сабору

„Није свеједно којим писмом пишемо и којим ће писати наша деца,“ поручио је министар...

Колико љубави стане у слику?

Изражавање кроз сликарство за особе са аутизмом није само уметнички чин, већ начин да...

Српски Термопили

„Ко падне за отаџбину тај живи вечно“, порука је која најбоље осликава судбину храбре...

Зид памћења на лозничком Партизанском гробљу

„Сећање није само прошлост, оно је и наша обавеза према будућности.“ Та мисао најбоље...

Вода која памти – Чесма девет Југовића код Троноше

„Девет слапова за девет синова, десети за оца Југа“, тако народ описује Чесму девет...

Популарне категорије

Коментари