Лозница и Лозничани – Поносни чувари традиције и гостопримства

Лозница – град на западу Србије. Место божанственог крајолика, коме су јунаци исписали историју, велики умови кројили будућност. Град коме је Дрина браник и спона, а који је колевка српског језика и писма и дом оца наше писмености, без које не бисмо могли писати историју, бележити свој тренутак у времену и сањати будућност.

Насеље на месту данашње Лознице постоји још од праисторије, али Лозница се званично први пут спомиње у повељи краља Милутина, почетком 14. века, када је жена његовог брата подигла манастир Троношу. Кнежевини Србији припаја се за време Милоша Обреновића и  16. јуна 1866. године од турске касабе постаје варошица. Тај датум  се данас обележава као Дан града.

Поред најистакнутијег представника Вука Стефановића Караџића, родно је место и Јована Цвијића, научника светског гласа и утемељивача српске географије и Миодрага Миће Поповића, чувеног сликара и академика. Цвијићу је Лозница подигла споменик, посветила парк и главну улицу, а има и манифестацију посвећену вечитом заљубљенику у земљопис, Поповић је завичају поклонио око четрдесетак слика и графика, које се баштине у “Галерији Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић”, где се у част уметнику сваке године на његов рођендан, 12. јуна, одржавају “Мићини и Верини дани”.

Ипак, централна зграда Лознице и место многих сусретања је Вуков дом културе. Ово здање од 1937. године свакодневно је стецисте посленика културе, од најмлађих до настаријих.

Неизоставан је и “Музеј Јадра” са сталном поставком којом је хронолошки обухваћен један и по век. Посебан музејски простор добиле су четири славне личности- Вук Караџић, прота Игњат Васић, Јован Цвијић и Момчило Гаврић, док је своје место у овом времеплову добио и  дрински моноксил, пронађен 2011. године, а стар неколико векова.

Најстарије грађевине су Храм Покрова Пресвете Богородице, подигнута на узвишењу некадашњег устаничког утврђења и Библиотека Вуковог завичаја, која баштини преко 60 хиљада наслова.

Лознички драгуљ је, свакако, Тршић,  једно од најпосећенијих села у Србији, које је држава ставила под заштиту због изузетног културног и историјског значаја. Аутентично динарско српско село  из 19. века, са  35 дрвених кућица спојених стазама, а централно место овог монолитног пејзажа чини кућа Вука Караџића. Понос Лозничана је најстарија културна манифестација која се овде одржава – Вуков сабор, а кажу да се баш у овом крају говори најчистијим српским језиком. Вуков и наш Тршић нашао се  у конкуренцији за најлепше село света у 2021. години.

У непосредној близини је чувени манастир Троноша, рушен и обнављан, достојаствено стоји у густој боровој шуми више од VII векова и негује јединствен обичај, приношење ратраских свећа на Велики четвртак и чува мошти Св. Стефана Троношког.  Тик уз манастир је једна чесма, коју прати легенда о девет браћи Југовића.

Лозница је надалеко позната по природним лепотама: реци Дрини и планини Гучево. Планина, која се у историју Србије уписала по првом рововском боју у Првом светском рату и јединственој  спомен-костурници  у којој су заједно почивају остаци око четири хиљаде српских и аустроугарских војника. Изнад саркофага је исписана ванвременска Његошева мисао:“Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”.

Завичај са пуно пажње чува и спомен кострунице у Текеришу и Драгинцу, из I и II светског рата.

Бунтовничке и ратничке дане овога краја, чувају се брижљиво од заборава, кроз приче i споменике  овдашњем војводи из I српског устанка, Анти Богићевићу, и Момчилу Гаврићу, најмлађем учеснику Великог рата и најмлађем подофициру кога је свет запамтио.

Поздрав из Бање Ковиљаче

Раније знана као Смрдан Бања или Смрдан Бара по сумпоровитим мирисима благотворног блата, данас као краљевска бања – Ковиљача, смештена је на свега шест километара од Лознице, а добро чувана обронцима гучевске планине. Писани извори спомињу ове лековите воде у првој половини XVI века. Краљ Александар I Карађорђевић дао је дворски изглед, али и држање овој лепотици, те она и данас плени својим достојанством.

Некада су Лозницу красили богати виногради, отуда и потиче топоним града, а данас су то људи. Лозничани су гостопримљиви и привржени свом завичају, поносни на своју историју, традицију и културу.

Лепота предела осликала се и на душама становника, који ће уз све што овај крај има да понуди, као љубазни домаћини, остати дубоко урезани у памћења оних који посете овај град.

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Романтично бекство за Дан заљубљених: Етно село „Сунчана река“...

Уместо уобичајеног сценарија, ове године изненадите свог партнера романтичним боравком у етно селу Сунчана...

Блаженка Тешић: Даривање осмеха и лепоте онколошким пацијенатима

У духу месеца хуманости и даривања, Блаженка Тешић, козметичарка из Лознице, поставља високе стандарде...

Ходник Дечијег одељења претворен у чаробни свет бајки за...

У духу предстојећих новогодишњих празника, родитељи Славица и Жељко Рашевић претворили су ходник Дечијег...

Хуманитарна чаролија у Лозници: Зорана Тодоровић за два сата...

Двадесетшестогодишња Зорана Тодоровић из Лознице прикупила је, за само два сата, преко 400 хиљада...

Новогодишњи базар враћа укус детињства: Мекике као главна посластица

Док се приближавају празнични дани, Новогодишњи базар у Лозници постаје место где се могу...

Вече у част Софке Николић: Пут од Табановића до...

Добродошли на незаборавно вече које ће бити посвећено једној од најизузетнијих личности наше музичке...

Популарне категорије

Коментари

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
Овде унесите своје име