Новинари који прате и извештавају о свим догађајима у друштву, пролазе кроз низ тешкоћа које ова професија производи. Тешко је истовремено задовољити оправдано интересовање свих, за оно што нам се догађа, а при томе, поштовати „златна правила“ професије. Правовремено информисање јавности, често, и „ексклузива“- бити бржи од других, такође производе стрес, а неретко и за њих тешке последице.
„Јурњава“ за информацијама, брзо прослеђивање или ношење у редакцију, за последицу има и то да, новинари у просеку живе краће од већине других људи, а према статистици, веома су подложни изненадним болестима, попут инфаркта, шлога, стреса…са врло честим фаталним исходом.
Целовито и објективно информисање, чути и другу страну, пречесто суочени са „морањем“ да искључе емоције у болним и тужним догађањима, бити непристрасан, веома компликује живот новинара.
Томе се сигурно могу додати запостављање породице, родбине, пријатеља, људи које волиш, мањак приватног и друштвеног живота, јер новинар мора увек бити у приправности и спреман да задовољи потребе гласила, уредника, јавности – мора бити „стално будан“.
Друштвени положај новинара је веома тежак и недовољно вреднован и цењен. Зато нам је и медијска активност обојена више тамнијим, него светлим бојама, а информативни простор веома загађен, таблоидан, сензационалистичан, необјективан, крњ.
Ипак, новинари су само људи са свакодневним тешкоћама, а опет са ширим увидима у друштвене појаве, што додатно компликује и скраћује животни век.
Просечан животни век новинара у Србији је око 55 година, а они ретки срећници који дочекају пензију њу уживају у просеку око шест година, податак је Независног друштва новинара Војводине.
