Професор др Бошко Сувајџић, са Филолошког факултета у Београду, један од саборских беседника у Вуковом Тршићу, чест гост Јадрана, беседио је у крипти нове лозничке цркве на Лагатору, посвећене светом владики Николају, поводом јубилеја-тридесет лета од смрти чувене наше песникиње Десанке Максимовић, која је једно од највећих чеда наше културе свих времена.
Ова културна светковина, коју је благословио епископ шабачки Јеротеј, а организовали је овдашњи свештеници и ђакони, само је део светковања славној Деси у родном крају, али и на имању,славног Вука чију је азбуку и језик прославила.
Професор је подсетио на покушај склањања Десанке Максимовић из школских програма, „када су устали сви, од сељака до академика, и рекли : -Па, како то ви Десанку склањате. Јел то може бити?
И онда се испоставило да то не може бити- нагласио је професор Сувајџић. -И да то не сме бити. И да није реч о томе да је било ко против тога да се програм осавремени, да се уведе нека нова материја. Постоје неке канонске вредности, када Васко Попа каже за нашу народну књижевност “то је наша класика, једина и права. То стоји. Ми друге класике немамо и њу су доживели најумнији људи Европе и света као врхунску вредност књижевну и куртолошку.
Говорећи о стваралаштву генијалке из Бранковине, бесдник је, поред осталог подсетио на њену легендарну песму „Крава бајка“, која, како је истакао, „ спада у врх светског родољубивог песништва“.
-И као што знамо ту песму прате ти гласи, тај медијум, који пдсникињи доноси глас -поручио је професор Сувајџић. -Десанка каже да „као да ми птица донела тај страшни глас“. И она испевава нешто што је, заиста, једна велика песма, једна светска песма. Десанка је рекла да никада, као тада, није осетила шта значи припадати неком народ, шта значи припадати свом народу као у тренутку када је до ње стигао тај глас.
И онда када се бунила када су јој за живота подигли споменик, казао је професор Сувајчић, „ она се примирила само када су јој рекли да ће то бити споменик поезији“.
И то је, стварно, споменик поезији ма колико. Она је тај споменик подигла својим песмама -констатиовао је беседник. У Вуковом завичају Десанка је, не само у дане Вуковог сабора, била мила и драга гошћа. Велики њен поштовалац и добар познаник био је, пре годину дана упокојени епископ шабачки Лаврентије, који о њој радо говоди и пуних 28 година, док је био кадар да хода, служио је помен на њеном гробу код цркве у Бранковини, надахнуто причао о њеном стваралаштву, сусретима са њом, и многим анегдотама из њеног живота од Београда до Бранковине, коју је дубоко у срцу носила.
В.Митрић
