Лозница – град на западу Србије. Место божанственог крајолика, коме су јунаци исписали историју, велики умови кројили будућност. Град коме је Дрина браник и спона, а који је колевка српског језика и писма и дом оца наше писмености, без које не бисмо могли писати историју, бележити свој тренутак у времену и сањати будућност.
Насеље на месту данашње Лознице постоји још од праисторије, али Лозница се званично први пут спомиње у повељи краља Милутина, почетком 14. века, када је жена његовог брата подигла манастир Троношу. Кнежевини Србији припаја се за време Милоша Обреновића и 16. јуна 1866. године од турске касабе постаје варошица. Тај датум се данас обележава као Дан града.
Поред најистакнутијег представника Вука Стефановића Караџића, родно је место и Јована Цвијића, научника светског гласа и утемељивача српске географије и Миодрага Миће Поповића, чувеног сликара и академика. Цвијићу је Лозница подигла споменик, посветила парк и главну улицу, а има и манифестацију посвећену вечитом заљубљенику у земљопис, Поповић је завичају поклонио око четрдесетак слика и графика, које се баштине у “Галерији Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић”, где се у част уметнику сваке године на његов рођендан, 12. јуна, одржавају “Мићини и Верини дани”.
Ипак, централна зграда Лознице и место многих сусретања је Вуков дом културе. Ово здање од 1937. године свакодневно је стецисте посленика културе, од најмлађих до настаријих.
Неизоставан је и “Музеј Јадра” са сталном поставком којом је хронолошки обухваћен један и по век. Посебан музејски простор добиле су четири славне личности- Вук Караџић, прота Игњат Васић, Јован Цвијић и Момчило Гаврић, док је своје место у овом времеплову добио и дрински моноксил, пронађен 2011. године, а стар неколико векова.
Најстарије грађевине су Храм Покрова Пресвете Богородице, подигнута на узвишењу некадашњег устаничког утврђења и Библиотека Вуковог завичаја, која баштини преко 60 хиљада наслова.
Лознички драгуљ је, свакако, Тршић, једно од најпосећенијих села у Србији, које је држава ставила под заштиту због изузетног културног и историјског значаја. Аутентично динарско српско село из 19. века, са 35 дрвених кућица спојених стазама, а централно место овог монолитног пејзажа чини кућа Вука Караџића. Понос Лозничана је најстарија културна манифестација која се овде одржава – Вуков сабор, а кажу да се баш у овом крају говори најчистијим српским језиком. Вуков и наш Тршић нашао се у конкуренцији за најлепше село света у 2021. години.
У непосредној близини је чувени манастир Троноша, рушен и обнављан, достојаствено стоји у густој боровој шуми више од VII векова и негује јединствен обичај, приношење ратраских свећа на Велики четвртак и чува мошти Св. Стефана Троношког. Тик уз манастир је једна чесма, коју прати легенда о девет браћи Југовића.
Лозница је надалеко позната по природним лепотама: реци Дрини и планини Гучево. Планина, која се у историју Србије уписала по првом рововском боју у Првом светском рату и јединственој спомен-костурници у којој су заједно почивају остаци око четири хиљаде српских и аустроугарских војника. Изнад саркофага је исписана ванвременска Његошева мисао:“Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”.
Завичај са пуно пажње чува и спомен кострунице у Текеришу и Драгинцу, из I и II светског рата.
Бунтовничке и ратничке дане овога краја, чувају се брижљиво од заборава, кроз приче i споменике овдашњем војводи из I српског устанка, Анти Богићевићу, и Момчилу Гаврићу, најмлађем учеснику Великог рата и најмлађем подофициру кога је свет запамтио.
Поздрав из Бање Ковиљаче
Раније знана као Смрдан Бања или Смрдан Бара по сумпоровитим мирисима благотворног блата, данас као краљевска бања – Ковиљача, смештена је на свега шест километара од Лознице, а добро чувана обронцима гучевске планине. Писани извори спомињу ове лековите воде у првој половини XVI века. Краљ Александар I Карађорђевић дао је дворски изглед, али и држање овој лепотици, те она и данас плени својим достојанством.
Некада су Лозницу красили богати виногради, отуда и потиче топоним града, а данас су то људи. Лозничани су гостопримљиви и привржени свом завичају, поносни на своју историју, традицију и културу.
Лепота предела осликала се и на душама становника, који ће уз све што овај крај има да понуди, као љубазни домаћини, остати дубоко урезани у памћења оних који посете овај град.
