Када се тридесетих година XX века кренуло у реконструкцију куће реформатора нашег језика и писма, међу пар предмета који су пронађени била је икона Св. Архангела Михаила, која се и данас налази у спомен-кући и пред којом од 2000. године, лознички Центар за културу „Вук Караџић“, обележава Вукову породичну славу – Аранђеловдан.
А шта је Вук забележио о славама код Срба:
„Сваки Србин има по један дан у години кога он слави, и то се зове крсно име, свети, свето и благ дан. Домаћин се стара и приправља за целу годину како ће и с чим ће прославити крсно име.
Када буде уочи крсног имена пред ноћ, онда зађе један из куће (обично млађи) по селу те зове (на крсно име) све сељаке, који оно крсно име не славе; тј. пред сваком кућом скине капу и обично овако почне; „Божја кућа и ваша! поздравио је отац (или брат) да додјете довече на чашу ракије да се разговоримо и да мало ноћи поткратимо; што свети Никола ( или који буде) донио, нећемо сакрити: дођите, немојте да не дођете“.
Кад званице долазе свечарима у кућу, обично овако говоре: „Добар вече и честито ти свето! Славио га много љета и година у здрављу и весељу!“
Где који понесу и јабуку, те даду домаћину кад му назову добар вечер. Прије рука или на ручак, треба да дође и поп да прекади и да освешта кољиво.
Кад већ буде око пола ручка, онда запале воштану свећу, донесу тамјан и вина, те устану у славу: помоле се Богу, једу кољиво, обреде се вином и ломе крсну погачу (која мора бити од пшенична брашна у кисело умешена и нашарана поскурњаком; једну четвртину од тога колача даду попу, једну домаћици а две они једну у славу:
Ко пије вино за славе Божје,
Помоз’ му Боже и славо Божја!
А шта је љепша од славе Божје,
И од вечере с правдом стечене!
И најгори сиромах треба да прослави крсно име. Понајвише се славе Никољ дан, Јован дан, Ђурђев дан, Аранђелов дан итд. И то се не мења, него остаје од колена до колена: зато се сматрају као рођаци сви који славе једног свеца.“
