Јадрани би желели да и Мојсеј, као и његов наследник Стедфан Јованиовић, буде канонизован.
Архимандрита Мојсеја, који је био старешина Манастира Троноша, код Лознице, од 1773 до 1792 године, Турци су посекли 1792 године на дверима манастирске цркве, чим је изашао из храма, са литургије који је служио у овој Немањића задужбини, подигнутој 1317 године, наводи новинар „Вечерњих новости“, који је истраживао живот тог духовника и мученика из Јадра,.
Његове мошти су пронађене, године 2017, када је обележаван велики јубилеј-700 лета ове богомоље у славном Јадру, и када је канонизован архимандрит Стефан Троношки(Јовановић).
Откривајући мошти Светога Стефана, пронођане су и мошти архимандрита Мојсеја. Разликовале су се што, како су се уверили архијереји, свештеници и монаси, док их спремали за ћивот, да су Мојсејеве мошти црвеније, баш мученичке, са још осталим траговима сечења његов тела на комаде!Стефанове мошти биле су другачије, светилије. За разлику од њега, Турци су га отровали, када је, после Турско-аутроугарског рата отишао да моли за храну српском народу на десној обали Дрине, у Јадру и околини.
– Стефан Јовановић, познат и као први учитељ Вука Стефановића Караџића, оца наше писмености и културе, био је ученик чувеног архимандрита Мојсеја, део његовог троношког братства, његово духовно чедо -прича Митрић.-И док је Стефан имао и црту ратничког у себи, Мојсеј је био и остао посвећена само монашком животу и делању.Уз то красила га је велико образовање за то доба и велико разумевање за људе попут Стефана Јовановића и јеромонаха Јосипа Троношца, који су били у манастирском братству, чији је био старешина.Разумео је и Стефана и Јосифа, и њихове погледе како што више и боље да се помогне роду, не би ли се, што пре, ослободио о турског јарма.Себе је видео, само у манастиру, у молитвама Богу и роду, али и образовању младих људи, њиховом васпитавању у духу вере наше православне,спремању за даља школовања, културна делања.Троноша је, у то доба, била један од најважнијих центара српске духовности, културе, уметности и борбе за државотворност Србије.Његове проповеди су одржавале дух многих људи који су долази у светињу, да не падне ни онда када су Аустро-угари, после рата са Турцима, предали ове крајеве Турцима и када је кренула велика турска освета, чија је, поред многих, и жртва свештеномученик Мојскј.И Турци су га намерно посекли на комаде, да застраше и уплаше народ, монаштво и свештенство.Дух из Мојсијевих литургија и проповеди, међутим, чврсто се уселио у душе нашег народа и Троноша је, у сваком погледу, после бруталног пострадања све више расла.Била је место где су се укрштали, долази и делали за своју веру и свој род људи са свих страна.
-Троноша је добила име по три реке које је чине -каже предање -говорио је Мојсеј. -Ипак, мислим да је ово име настало као нешто што чини свето тројство -Оца, Сина и Светога Духа.
И баш тако, наводи наш колега, „од његовом времена, а и у његовом времену, и те како, литургије су биле и духовно место српског рода, и замена за позориште, и начин којим су се жаром вере и воље излазак из вековног ропства борили Србији“.
-Мојсеј је знао да ће доћи Турци, да неће сачувати живу главу.Тај дан је литургију служио као и обично, максимално посвећено, с љубављу и жаром, ниша мањим од оног кад је примио монашки постриг.Злотвори су чекали да заврши литургију, иако неверници плашили су се чувеног, древног и светог олтара троношког, већ су га, по налогу највиших старешина, посекли чим је крочио из цркве. Исечен на комаде стајао је испред богомоље, којој је годинама служио. И, годинама је била тајна где су његове мошти. Мудри монаси су вребали прилику да их сакрију и то у манастирској порти, знајући да би Турци дошли и гроб да му разруше. И долазили су и тражили гроб, после злочина, али га нису нашли. Веровали су да ће да пошаљу тако стравичну поруку Србима, не само у Јадру и Подрињу.
Под скутима архимандрита Мојсеја био је чувени јеромонах Јосип Троношанац, коме је тадашњи старешина богомоље помогао у његовом деловању и раду. Уз помоћ, благослов и подршку оца Мојсеја, јеромонах Јосип, који је, поред осталог, написао Родословије Сербскоје или илиричерскоје на хартији 4, на 78 листа руско словенске рецензије.И дело је изнедрио годину пре пострадања његовог архимандрита Мојсеја. Јосип је, како је писао др Никола Радојчић у своме делу „О троношком родослову“, у издању Српске академије објављеном 1931 године, „умео да нађе пут срцима читалаца и управљати својим речима њиховим осећањима – и развесељавати, и растуживати, и сузе изазивати и на размишљања натеривати“. Описао је, каже Радојчић, „дивно патнички живот и страшну смрт Цара Уроша, а тек колико је лепоте у приказху Косовске катастрофе“.
Јосип Троношац, написао је Радојчић, имао је право, кад је слутио да ће Срби“ слези проливати“, читајући Родослов који је он написао.
Мојсеј је, све време био чврсто и стамено уз свог јеромонаха Јосипа, као и уз Стефана Јовановића, дајући им снагу да у свему започетом истрају, знајући да су мисије, и једног и другог, против Турака, и зато јако ризичне, али није за то маркио као, уосталом, што није марио ни за свој живот, постајући један од највећих страдалника за свој род, своју веру и своју Србију, тада поробљену у чији је васкрс, свим срцем, веровао и тако соколио силну Србадију на свим српским странама, а не само у Јадру. Мојсеј није крио ни да је аустријско -турског рата био непријатељ Турака, што је за њега било сасвим природно, јер су већ били вековни душмани који су у ропству држали и Србе и Србију.
Хроничари су записали да је Мојсеј, на манастирском прагу, посечен у марту 1792. Био је месец март и недеља. Тај догађај и последњу Мојсејеву овоземаљску литургију народ Јадра је преносио са колена на колено, као и поруку у беседи када је рекао да „ништа није вредније и драгоценије од вере и службе Богу и да нам помоћи нема без молитви Господу Богу јединомо“. И то се догодило када је Мојсеј био увелико у Царству Небеском, баш тамо где праведници почивају.
И као монах, и родољуб, и хуманиста, и државотворац, и као историјска и културна личност заслужна за наш род остао је да живи у колективном памћењу рода свога. И, с разлогом, јер је све то заслужио и платгио највећом могућом ценом, јер је је знао, да ако он не пострада, и не сачека Турке, да ће пострадати из освете цело братство. И то је његова врлина над врлинама која ће се причати док је Срба.
Имајући све то у виду, велики број Јадрана сматра да би била „велика ствар да овај свештеномученик, кога народ деценијама назива светим, буде канонизован у уписан у књигу свети наше Мајке Српске православне цркве одлуком и вољом њених архијереја“.
-Ово је у години када се навршава тачно 230 година од његовог пострадања, које је било само круна његовог дотадашњег пожртвовања за веру свој и род свој – поручује, како каже, од свег срца, Видоје Петровић, градоначелник Лозница, наглашавајући да је то, ипак, ствар СПЦ њених архијереја, пре свега „дивног епископа шабачког Јоротеја, који је и чедо наше епархије и велики духовник, културни стваралац, родољуб и човекољуб“.
