Светислав Божић, професор, композитор и академик: „Мисли у обнављању и усавршавању духовног бића су нешто што је нужно и што покреће живот и стваралаштво“

У своју Лозницу, или како он каже „епицентар космоса“, дошао је поводом обележавања 88. Вуковог сабора. Предсаборске дане управо су отвориле две композиције овог врсног уметника – „Метохијско појање“ и „Рашки мозаик“.

Разговор са њим водили смо уз јутарње сунце и росу, у непресушном извору лепоте – Тршићу.

Зашто сте изабрали баш ове две композиције?

„Први клавирски концерт, „Метохијско појање“, и овај други, „Рашки мозаик“, на неки начин кључно одређују смисао нашег постојања. „Метохијско појање“ то је онај простор, метох манастира Хиландара, наши манастирски простори и имања, наша богатства, наша духовност која је премештена са Свете Горе до те основне наше земље, Косова и Метохије, и логично је да тај пој, да та метрика – духовна, ментална, интелектуална, наша државотворна, почива на нечему где је највише наших задужбина, одакле је почела наша државотворна енергија да се шири диљем рашкога простора, а онда „Рашки мозаик“ упија у себи све те елемнте који су и манастирски, који су и секуларни, који памте шири простор и неодвојиво сви чине један диптих у мом поимању Српства, а то су та два елемента – Рашки и Метохијски“, рекао је композитор додавши: „Ниједан од тих простора се не може напустити. Ми никад не одлазимо са оних терена одакле смо отерани милом или силом, ми смо увек ту, ми се враћамо, јер наша мисао, наш дух, наш корен почива у дубинама које иду ка висини.“

Светислав Божић никада није заиста напустио Лозницу, неретко јој се радо враћа и некако је увек присутан у културном и духовном животу нашег града. На питање зашто је то тако, професор одговара да та напајања која долазе са простора на којем је рођен су његов живот учинила смисленим.
„Ми не одлазимо одавде, ту рођени, ту поникли, ми за сва времена остајемо ту. Не у трапу, ми остајемо живи и када одемо са овог света, наш дух и наше мисли и наше срце све време пулсира са тим простором“ – закључио је професор.

Са Вама би се могло данима причати на разне теме, међутим мени је Вук данас олакшао посао. Можемо ли, из Ваше перспективе, да чујемо мишљење о делу и раду Вука Караџића?

„Свакако да је његова појава била метеорска, од несагледиво важног значаја за живот српскога народа. Језик је жив, језик је тајна, језик није творевина човека. Он је предмет човековог рада, али је језик творевина која долази из великих висина, из срца енергије. Долази од Творца, од Бога, јер ми родивши се проговарамо једним језиком, то је потпуна тајна“ – одговорио је академик. Он је нагласио да је веома битно да схватимо да Вук није творац језика, како би даље могли да тумачимо његово дело. Вук је живео у времену које је било проблематично из више разлога, и тај геостратешки елемент био је од пресудног значаја. „Вук се нашао ту да метризује и  симетризује тај наш језик, да га приближи том једном германском елементу и олакша пут германском племену да се креће ка истоку, ка словенско-православним просторима.“ Академик Божић даље наводи да треба схватити да Вук није могао да заустави све оно што је дошло после – „религијске процесе и комбинације“ – и позива се на нашег чувеног историчара Милорада Екмечића – „религија као вододелница народа направила је од Вукове реформе у ствари да оно што је најсличније постане најкобније супростављено. Људи који говоре готово истим језиком починили су страшна зверства међу собом.“

Поменули сте Екмечића. Данас обележавамо празник Јасеновачких мученика.

„У том контексту сам и говорио. Они који су говорили истим језиком, или говоре и данас врло сличним језиком, починили су највећа зверства. Јасеновац је живи светионик смрти, који показује шта се десило са једним народом који је донео велику љубав, велику радост, а који је завршио под камом на најстрашнији могући начин. Наравно, Вук Караџић више нема никакве везе са тим, али сличност једног језика, и каже се у начинима повезивања материје да сличност страшно дели, а да извесна различитост спаја.“

Прва у низу тема које смо отворили у наставку разговора тицала се нашег идентитета, наше историје, језика и културе. Академик Божић истакао је да се налазимо на „солидном процесу сазнања“, као и то да нам је требало доста времена да схатимо шта нам се заправо догодило. Као могући излаз из ситуације у којој се налазимо он види борбу у нама самима – „морамо да

нађемо начин да се изнутра опоравимо колико је то могуће, да спасемо енергију и да се тај страшни прекид 1918, који нас је зауставио у било каквом делатном постојању, укључимо поново у свој живот, и да се та побијена генерација, која је завршила на солунском и пост-солунском ратишту, укључи постхумно, а са живим мислима, и да нас, овде, негде, данас живе и делатне, окупи и усмери у том правцу – оне Сербије која је вечна категорија, али на сталном путу духовног усавршавања, преображавања и раста уз своју религију.“

На живот и дело Светислава Божића утицали су многи српски великани. Милош Црњански заузима посебно место. За њега је Црњански једна „велика покосовска драма која све време крвари“, а његов језик је „тако деликатно вибрирајући“. Значај поеме „Сербиа“ композитор описује овим речима – „Са „Сербиом“ свако од нас дође до једног ступња нужне идентификације себе, сагледавања са родом, са тим простором и са много великим басеном људи који су оставили неизбрисиве трагове које ми врло често не примећујемо, али кад бисмо их склонили видимо да их нема.“
„Опортуност“ која постоји према Вуковој реформи је по мишљењу Божића заправо прихватљива, јер „добро је да су и један и други принцип део нашег бића, наше стварности, нашег света.“

Ви имате слободу у креативности. Ваша музика није ограничена ни дневно-политичким темама, ни догађајима, Ви просто имате ту ширину.

,, Ширина је ствар деликатне природе. У великом простору, великој ширини, човек мора да има доста добру количину даровитости, доста добру количину извесне струковне спретности, и да има духовни репер да је увек то изнад њега.“ Срж процеса стварања је по речима композитора могућност да се препозна кључни тренутак, тренутак „када се наша музика, наша материја, наша слика бори између живота и смрти, да превагне живот. Ту помаже та рука и тај дах тог сверодитеља, ту више човек није довољан ма како био даровит, ту он престаје.“

На питање како он препознаје тај тренутак, композитор наводи да постоји један тренутак извесног олакшања које није од овога света, али исто тако додаје да тај тренутак може осетити и човек који копа. „То осећа композитор када се избави из два-три тешка тренутка који га по свему надилазе. Ако то није добро решено, читава ствар пада у воду. То је у рукама оног који може све. Онда схватите да је човек средство“, додаје Божић.

Гордост и сујета су особине које Ви апсолутно не поседујете.

„Сви их поседујемо, чак и то кад их не видите значи да смо их тако свесно, тако рационално склонили (…). Сви људи имају ту потребу. Људи су створени по подобију лица Божијег, они могу да буду Богови. На њима је да осете тај тренутак.“ Академик наводи да је неопходно да разумемо да не смемо „чачкати“ у нешто што нас не занима, и да су сви они који нешто значе то схватили.

Ви негде увек у подсвести имате и Вука и Црњанског и многе друге.

„Природа мог посла,  моје страсти, каже – ко се бави уметношћу, то није професија, то су дијагнозе – ми стално имамо отворен картон код лекара и зато смо стално и трајно на фини начин оболели, и зато и мислимо о тим темама.“ Композитор објашњава да оно чиме се уметници баве нису свакодневне ствари, већ оно што је „неизрециво, невидљиво“: ,,То је магла, то ствара вредност од дима цигарете, посебно тежак живот, и то су у ствари дијагнозе.“

Колико стварате данас?

„Ја стварам онолико колико је то могуће, колико није испражњен басен тих садржаја у човеку“, казао је композитор додавши да се ти садржају обнављају послушањима – односно реалном, духовном и литургијском молитвеношћу. Због тога често борави у Хиландару. „И тако у тој допуни, у сталној инфузији, враћам се на оне стазе које су кључне, које не затрављују, које не застаревају. Због тога је стваралаштво стално могуће, јер мисли у обнављању и усавршавању духовног бића су нешто што је нужно и што покреће живот и стваралаштво.“

„Човек није бесмртна категорија у материјалном смислу, он је пролазан“ и, како говори Божић, ,,он мора да вежба ту операцију“. ,,С тога је пандемија бесмислена прича – она је последица нашег страшног неверовања.“ Академик додаје и то да је то болест наше духовне немости,  јер су људи очекивали да уколико имају оверену књижицу да су бесмртни, али како он већ једном наводи – ,,не постоји бесмртан човек“.
„Шта значе вести о корони уопште? Нужна је ствар када се појави вест да је умрло 23, што је страшно. Родило се 56, мора да стоји и та вест на телевизији. То је елементарна радња два елемента – за и против. Рађају се, не умиру само. Значи да је ово средство за утеривање страха, за дисциплиновање кичме слободно мислећим људима, православљу посебно“, истиче академик као своје лично мишљење.

Оно што је моје лично мишљење –  да је Хиландар негде доста утицао на све наше уметнике. На Ваш рад Хиландар има невероватан утицај, али ту је и Студеница на пример.

Професор Божић наводи да није само Хиландар утицао на њега, већ и Студеница, Жича, Дечани, Патријаршија и сва та, како он казује: „Немањина творевина, тај метеорски од два века удар те страшне династије са Светим Савом и Немањом и њиховим каснијим потомцима и сродницима“. Хиландар он види као централну тачку из које се црпи енергија – „енергија слободе, отмености и државотворности, прагматизма; енергија бола, меланхолије“. Професор је мишљења да нас Хиландар „својим миром, својим мирисом, својим немиром“ враћа на прави пут са којег врло често скрећемо.

Оно што је професор Божић, такође, нагласио као изразито битно, а када су у питању наша манастирска здања, јесу ти односи – материјалног и духовног, као и начин на који се то прелама: „Не може се раздвојити. Ово није једна, а ово друга страна. То су токови који иду једно кроз друго.“
Он истиче битност и једног и другог елемента, јер „што је квалитетнија слика, визуелни елемент, он се на прави начин духовно уграђује у нашу вечност.“

Светислав Божић један је од наших најзначајнијих композитора духовне музике, који је имао невероватне успехе у Русији, Украјини, Португалији, Белгији, Паризу, Лондону и даље. Са хором и оркестром Глинка доживео је величанствене професионалне тренутке – „ван земаљских зона, ушло је много високо.“

Ви сте нешто што се код нас подразумева, а негде тамо се препознаје. Својевремено, 2017. године 17. септембра, приликом канонизације Светог Стефана Троношког, Ви сте ми тада дали изјаву у којој сте поменули да осећате исту енергију у Троноши и у Хиландару.

„Управо тако. За оне који не могу из неког разлога да оду у Хиландар, ево то је ту. Доживеће потпуно невероватне тренутке. Добиће ту милост, те дарове који долазе из минулих векова, јер све ово куд ми идемо јесте Вук, али је пре њега све Троноша разиграла. Вук без Троноше готово да не постоји.“
Говорећи о месту на ком се Троноша налази, Светислав Божић говори – „То је одабир оних који су знали кад су поболи први камен и спустили на то место да то тако бити мора, јер то је услов и предуслов свих осталих услова.“

На питање да ли је нешто компоновао инспирисан Троношом, композитор Божић одговора да не постоји дело које је конкретно тако назвао, али додаје да је њена територија заправо његов живот: „Троноша је сведок да ништа не може да прође а да није записано, и ништа неће проћи а да не буде на неки начин опоменуто или кажњено, духовно кажњено.“

Први Вуков сабор одржан је овде, 1933. године. Вечерас почињу предсаборски дани 88. Вуковог сабора и Ви сте добили ту улогу да их Вашим композицијама отворите. Ви сте изабрали са ким ћете сарађивати.

„То су моји стари добри сарадници – пијаниста Александар Синчук, велики руски пијаниста, са пуно светских, руских, разорни руски пијаниста; затим омладинска Филхармонија Пашћан, даровити млади оркестар који води Ђорђе Павловић, земљак из Бање Ковиљаче, диригент Народног позоришта у Београду.“ Композитор Божић додаје и то да међу њима постоји поштовање, уважавање, да постоји суштинска људска проходност и разумевање. Композитор такође истиче и колико му је битно да баш „Метохијска појања“ и „Рашки мозаик“ отворе овогодишњи Вуков сабор, јер она „недвосмислено указују на моје порекло, на моју намеру и на жељу да се српска супстанца и српска енергија, поред свих опасних радњи које се дешавају у геостратешком смислу, негде сачува и да мудро, колико је то могуће, са што мање губитака, а да буде врло стамена, прикаже свету у коме јесмо и у коме живимо, да тај свет ако жели разуме, а да наше искуство, наше знање и наше моћи нису од синоћ него су далеко, далеко ушанчене у саму суштину историје, историје света, историје православља, историје словенске енергије, и да боравећи у томе ми стварамо велике вредности.“

Светислав Божић није компоновао само духовну музику. Наиме, његова оркестарско-инструментална музика досегла је светске домашаје. „Имао сам ту изванредне резултате и они су као оркестарска, солистичка, камерна музика препознати, па о томе сведоче разни докази из Париза, Лондона, Москве, Санкт Петербурга, Кијева, Запорожја, Португалије, Италије и да даље не набрајам“, говори Божић.

Када би сада само да ишчитамо сва ваша признања, колико би нам требало времена?

„Времена би било сасвим довољно за лепе ствари. Једноставно, та признања су се десила до једног тренутка. Онда крећу она друга, суштинскија признања, када сусрет са сценом, са људима, са простором почиње да дише готово библијски, литургијски“, казује композитор и додаје: „То се више не потписује на земљи, то се потписује на већој висини.“

На самом крају овог разговора академик Божић је још једном нагласио и подвукао – „Наш разговор је за спасење српског рода страшно важан, без обзира на ком делу овог шара балканског живимо – наш српски елемент, наша српска енергија мора да препозна своје заједништво и да у том светотројичном механизму нађе своје спасење.“

 

Светислав Божић рођен је у Лозници 1954. године. Дипломирао је на Факултету музичке уметности Универзитета у Београду, на ком је и предавао, првенствено као ванредни профсор, а од 1993. као редован професор.

Повезани чланци

spot_img

Истражи

ЕкоЛОгично

Лозничка Канцеларија за младе организовала је током фебруара волонтерску акцију “ЕкоЛОгично” која је имала...

У ВУКОВОМ ЗАВИЧАЈУ ОБЕЛЕЖЕН ЈУБИЛЕЈ-ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ  ЧУВЕНЕ...

Професор др Бошко Сувајџић, са Филолошког факултета у Београду, један од саборских беседника у Вуковом...

Помоли се и замисли жељу: Знате ли зашто је...

Над  древним бунаром у етно селу Сунчана река двоје младих искористило је леп јануарски...

Изванредно вече озбиљно добре поезије и музике у Тршићу

Поетско-музички перформанс глумца Мирољуба Турајлије, песника Љубише Д. Динчића и Младена Лазића, уз пратњу...

Лозница у 2022. години: Ретроспектива

Град Лозница је, према устаљеној пракси, у 2022. години деловао економски одрживо  и хумано....

У мору ничега, нешто гласно: ДОБАР ВАМ ДАН

Нова песма Марије Шерифовић, под насловом ДОБАР ВАМ ДАН, до перфекције осликава актуелни период...

Популарне категорије

Коментари

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
Овде унесите своје име