Кањон Трешњице – дом Цара висине

Када сам први пут видео фотографије кањона Трешњице деловало ми је потпуно нестварно а тако близу и помислио сам „ Ово место морам посетити“. Чињеница је да после Кањона реке Увац, кањон Трешњице је дом за 17 парова орла белоглавог супа. Белоглави суп је угрожена врста којој прети истребљење и еколози чине све да их спасу од нестајања. Женка у току године положи само једно јаје и из тог разлога их је изузетно тешко заштитити и сачувати од нестајања. Поред Белоглавих супова, специфично за кањон Трешњице је то да сваког пролећа излази из Дрине на природни мрест риба младица, „краљица Дрине“.

Након дужег истраживања, нашао сам мапу стазе, припремио опрему и одлучио сам да се отиснем у авантуру. Иако на самом почетку истраживања, сам сазнао да је кањон Трешњице друго место после Лазаревог кањона по бројности најотровније змије на нашим просторима – поскока. Тај податак ми се никако није свидео, па сам одлучио да кањон посетим зими, јер је тако било најсигурније, а уосталом могао сам да се упознам са тереном а да не размишљам о чињеници да сам окружен змијама.

Први долазак, утисак је невероватан. Као и сваки почетак, помало лутам, нисам сигуран да ли сам на правом путу, али пратим звук реке и улазим у кањон. Прелепи призор реке која је смарагдно зеленкасте боје, чиста, гласна и окружена невероватно високим стенама. Скоро целим путем изнад мене се пружа тзв. „Митрова стена“ на којој у пролеће и лето се могу видети Белоглави супови како осматрају своје станиште. Данас их нема, напољу је јак мраз, температура око -13. Док ходам примећујем огроман број рупа у стенама у којима се вероватно крију змије, тако да ме не чуди што су баш одабрали ово место за станиште. Иако је зима, ипак сам опрезан, стазица је уска и води између реке и високих стена и литица, и једини поглед који имам је напред.

Стаза води до села Горње Кошље, и иако сам намеравао да посетим то село, нажалост своју авантуру прекидам раније јер се брзо смрачава и нисам у могућности да пређем набујалу реку од снегова а у кањону је светлост слабија јер је заклоњена од сунца у потпуности. Размишљам, вратићу се поново на лето. На лето, кад су змије срдачни домаћини.

Стигло је лето и уз наговор пријатеља одлазимо поново у Кањон Трешњице. Наравно овај пут познајем терен, али нисам толико опуштен јер знам „ко нас чека“. Иако покушавам да избацим то из главе не иде ми најбоље, али при уласку у кањон призор Белеоглавог супа нам одузима дах, ниско летећи изнад наших глава са невероватним распоном крила. Са земље када гледате, распон крила делује много већи. Фотографишемо, сво време нам је поглед подигнут ка литицима и небу, лете око нас. Расположени за фотографисање, то нам је требало. Мој поглед је подељен, прво погледам у земљу око себе па се укопам, фотографишем и опет бацим поглед на земљу. И све тако. Страх је чудо али и жеља да се доживе овакви призори. И нису чести, чак штавише јако су ретки овакви призори.

Настављамо даље, моје очи су упрте на стазу, рупе у стенама и литицама, грање шибља које нас прати током целе стазе, јер поскок је змија о којој има много стереотипа, али једно је сигурно, поскок „не скаче“ већ је добио име по муњевитом нападу уколико се осети угрожен. Управо због тога се често може наћи на гранама мањег дрвећа како одмара. Тешко га је уочити због одличне камуфлаже. Тога се и бојим. Пратећи стазу долазимо до дела где морамо да пређемо реку на другу страну, настављајући даље према селу Горње Кошље. Ипак се одлучујемо да се вратимо на почетак кањона јер нисмо задовољни фотографијама које смо направили, а штета је да пропустима призор. У повратку на стази примећујем померање, укопавам се и знам шта је. Поскок. Невероватно камуфлиран са камењаром около, једва сам га приметио. Склања се јер се плаши за себе, али ми је већи страх ако га не видим, пратим га погледом и одлучујем да га усликам . За успомену. И док га сликам, језа ме пролази кроз тело јер имам утисак да се сада на хиљаде око мене налази. Окрећем се око себе сада још опрезнији, не видим их али знам да ако будем тражио, наћи ћу их.

Настављамо даље, долазимо до места где смо усликали Белоглаве супове, али сада их има мање. Пропустили смо добру прилику, али  смо опет срећни јер смо их видели.  Док седимо на камену и размишљамо шта даље, звук поред нас нам привлачи пажњу. Погледамо, угледамо јазавца, на неких 3 метра од нас, тром, спор, гледа у нас и као да покушава да дође до нас. Ми се померамо и полако повлачимо јер искрено о јазавцу јако мало знамо, али сасвим сигурно знамо да не желимо да нас нападне.

Сетим се увек савета који ми је дао локални шумар из села на Требевићу у Републици Српској одакле потиче моја породица, једном приликом када сам чекао да усликам неку животињу у шуми, рекао ми је „Мораш да запамтиш да је и веверица бржа од тебе“. Морам да признам да у том тренутку нисам ни схватио савет али је то било упозорење, јер заиста уколико не познајете крај у коме фотографишете као и животиње на које можете наићи, може се догодити да буде јако опасно. Чињеница је да се животиње склањају од људи али да ли је то увек тако?

Током свих ових година проведених у природи схватио сам да од животиња можемо да научимо много. Природу треба уважавати са највећим поштовањем  јер смо толико ситни у односу на њу и уколико се понекад плашимо, и треба јер је то страхопоштовање према њеној величини и моћи. Научио сам нешто важно, а то је разлику коју нам природа омогућава да увидимо јер ствари које у свакодневном животу узимамо „Здраво за готово“, у природи представљају право богатство. И то је оно чиме се ја водим.

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Међународни Дан матерњег језика: О бечким сећањима на Вука,...

Међународни Дан матерњег језика, 21. фебруар је  и ове године у Тршићу окупио посленике...

Светлост језика: Прослава Међународног дана матерњег језика уз поезију...

У среду, 21. фебруара 2024. године, у организацији Центра за културу "Вук Караџић" и...

У Бечу обележено 160 година од смрти Вука Стефановића...

На старом бечком бидермајерском гробљу Светог Марка (St. Marx), у трећем бечком округу, на...

Романтично бекство за Дан заљубљених: Етно село „Сунчана река“...

Уместо уобичајеног сценарија, ове године изненадите свог партнера романтичним боравком у етно селу Сунчана...

Блаженка Тешић: Даривање осмеха и лепоте онколошким пацијенатима

У духу месеца хуманости и даривања, Блаженка Тешић, козметичарка из Лознице, поставља високе стандарде...

Ходник Дечијег одељења претворен у чаробни свет бајки за...

У духу предстојећих новогодишњих празника, родитељи Славица и Жељко Рашевић претворили су ходник Дечијег...

Популарне категорије

Коментари

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
Овде унесите своје име