ВИШЕ СТОТИНА ВЕРНИКА ИЗ ЛОЗНИЧКОГ КРАЈА И ОКОЛИНЕ, ПО ТРАДИЦИЈИ ДУГОЈ ВЕКОВИМА, ДОЧЕКАЛИ СУ НОВОИЗЛИВЕНЕ РАТАРСКЕ СВЕЋЕ, ИЗРАЂЕНЕ ОД ЧИСТОГ ВОСКА ,ТЕШКЕ ВИШЕ ОД 50 КИЛОГРАМА И ВИСОКЕ ОКО МЕТАР И ПО, КОД ЧЕСМЕ ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА, КОД ОВЕ БОГОМОЉЕ СТАРЕ ВИШЕ ОД СЕДАМ ВЕКОВА.
Свечано, у литију, у којој је било неколико стотина верника свеће су, по обичају, донете и унете у манастирску цркву. Први пут ће бити запаљене на Васкрс, а потом сваке недеље и на велике празнике.
Манастир Троноша, са храмом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, кроз своју 700 година дугу бурну историју делио је судбину са својим народом, па исто тако дели и вишевековни обичај приношења ратарских свећа на Велики четвртак.
Мештани десетак јадарских села данас ће донети две свеће, свака тешка по 50 килограма и висока 150 центиметара, до чесме Девет Југовића, одакле ће кренути литија.
Свеће се уносе у Цркву Ваведења Пресвете Богородице, где ће бити постављене уз олтар. Оне се пале сваке недеље и празницима како би гореле за здравље, срећу и напредак. Десну свећу ће приложити Тршић и Коренита, док ће леву приложити Зајача, Пасковац, Горња Борина и остали приложници.
Манастир Троношу подигао је 1317. године краљ Драгутин, који је био ожењен Каталином, кћерком мађарског краља Стефана. Према предању, браћа Југовићи боравили су 1388. године у Троноши и подигли чесму у непосредној близини манастира.
Полагањем свећа, што симболично представља приношење бескрвне жртве, мештани ће се захвалити Богу за наклоност према ратарима и њиховом раду.
„Шта је порука светлости свеће? Да светлимо као Бог што светли, да светлимо као живот светитеља и да наша душа и наш живот буде светлост где год идемо. Да пројављујемо светлост јер је Христос рекао будите светлост свету“, објашњава архимандрит Николај.
Мештани верују да се на тај начин штите од временских непогода, али и да тиме утичу на добробит чланова својих породица. Прича се да је овај обичај стар и да су га у манастир донели монаси из Свете Горе. Први извори који говоре о ратарским свећама су из прве половине 19. века. Обичај се у континуитету одржао и током Другог светског рата, када су због ратних услова прављене мање свеће. Изливање свећа преноси се с генерацијe на генерацију у неким породицама. Последњих година у овај обичај се укључује све више људи из шире околине.
Ратарске свеће од 2012. године уписане су у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
