Бела недеља

Бела недеља је покретан празник. То је последњи дан од божићних месница, јер одмах од беле недеље настаје велики пост. Но Белом недељом се назива и читава последња недеља Месница.

Корени поклада су пагански и везани су за обележавање култа Сунца и доласка пролећа. Ипак, обичаје је временом прихватила хришћанска црква и прилагодила их. Зато се данас, у месопусну недељу, верници сећају Страшног Суда, а у храмовима се чита Христово казивање о Последњем Суду. Записи кажу да су се Месне покладе славиле још у VI веку.

Целе Беле недеље припређују се разне шале и забаве. Најраспрострањенија је ова шала: Узму реп од зеца, у њега задену повећу иглу, па је савију да би се могла закачињати за одело. Тај реп један од људи или момака закачи некоме о леђа, али тако да то онај не примети, па му онда сви вичу: „Вук, лисица, вук, лисица, вук, лисица!“ Сваки се онда загледа да види да му није ко шта о леђа закачио. Онај коме су о леђа закачили скине то и после гледа, да другоме закачи итд., све у смеху и у шали.

Младићи у Бољевцу праве беле недеље свадбу. Један од младића направи се млада и обуче младино одело, а други се направи младожења, неки опет буду кум, стари сват, девер, а остали буду сватови итд. Један од њих направи се калуђер, обуче неко старо поповско одело а на главу натуче какву капу налик на камилавку. Кад је све готово, крену се и иду улицама. Напред иду двојица тројица на коњима, а за њима пешице млада и остали сватови, а позади ових свирачи и дечурлија. Свадба се креће полако улицом докле не дође на пијацу. Ту бива венчање. Онај, што је у калуђерском оделу, нешто промрмља, окреће младу и младожењу око стола, па је венчање готово. После венчања иду из кафане у кафану те играју и млада купи бакшиш.

По селима момци се облаче у женско одело, па се мало нагараве, и иду из куће у кућу. Девојке се опет облаче у мушко одело, направе од вуне бркове и браду, па тако иду из куће у кућу и тада обично настаје шала и смех. Беле недеље младеж игра оро; ако је снег онда се још и грудвају.

До скора се Беле недеље није јело месо, већ само бели мрс и јаја. У доцније време то се изобичајило, али ће се и данас наћи по који старац или баба, који те недеље неће окусити меса. У Белу недељу обичај је да се посади бели лук, ако не више, а оно бар једна леја, а оно друго макар било и доцније. Народ верује да бели лук, који се тада посеје, мора добро родити.

Извор текста: Српски народни обичају – Саватије М. Грбић

Фото илустрација: citysmart.media

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Мићини и Верини дани

У склопу програма обележавања Дана града, а поводом 103 године од рођења уметника, у...

Дрина све траженија летња адреса

Мали Зворник, Љубовија, Лозница - Зворничко језеро и горњи ток Дрине последњих година све...

Дрина, река која тече кроз катастар, историју и људске...

Дрина је на овом простору одувек била више од реке. Уцртана као граница, опевана...

Лозница обележава Дан града и 160 година од стицања...

Највише градско признање биће уручено проф. др Зорану Радовановићу, док су међу добитницима плакета...

Лешнички ђаци заблистали на државном такмичењу из историје

Ученици Основне школе „Петар Тасић“ из Лешнице, код Лознице, остварили су запажен успех на...

Манифестација „Мићини и Верини дани“ 2026.

Овогодишња манифестација "Мићини и Верини дани"  биће одржана 11. и 12. јуна. У четвртак...

Популарне категорије

Коментари

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
Овде унесите своје име