Бела недеља

Бела недеља је покретан празник. То је последњи дан од божићних месница, јер одмах од беле недеље настаје велики пост. Но Белом недељом се назива и читава последња недеља Месница.

Корени поклада су пагански и везани су за обележавање култа Сунца и доласка пролећа. Ипак, обичаје је временом прихватила хришћанска црква и прилагодила их. Зато се данас, у месопусну недељу, верници сећају Страшног Суда, а у храмовима се чита Христово казивање о Последњем Суду. Записи кажу да су се Месне покладе славиле још у VI веку.

Целе Беле недеље припређују се разне шале и забаве. Најраспрострањенија је ова шала: Узму реп од зеца, у њега задену повећу иглу, па је савију да би се могла закачињати за одело. Тај реп један од људи или момака закачи некоме о леђа, али тако да то онај не примети, па му онда сви вичу: „Вук, лисица, вук, лисица, вук, лисица!“ Сваки се онда загледа да види да му није ко шта о леђа закачио. Онај коме су о леђа закачили скине то и после гледа, да другоме закачи итд., све у смеху и у шали.

Младићи у Бољевцу праве беле недеље свадбу. Један од младића направи се млада и обуче младино одело, а други се направи младожења, неки опет буду кум, стари сват, девер, а остали буду сватови итд. Један од њих направи се калуђер, обуче неко старо поповско одело а на главу натуче какву капу налик на камилавку. Кад је све готово, крену се и иду улицама. Напред иду двојица тројица на коњима, а за њима пешице млада и остали сватови, а позади ових свирачи и дечурлија. Свадба се креће полако улицом докле не дође на пијацу. Ту бива венчање. Онај, што је у калуђерском оделу, нешто промрмља, окреће младу и младожењу око стола, па је венчање готово. После венчања иду из кафане у кафану те играју и млада купи бакшиш.

По селима момци се облаче у женско одело, па се мало нагараве, и иду из куће у кућу. Девојке се опет облаче у мушко одело, направе од вуне бркове и браду, па тако иду из куће у кућу и тада обично настаје шала и смех. Беле недеље младеж игра оро; ако је снег онда се још и грудвају.

До скора се Беле недеље није јело месо, већ само бели мрс и јаја. У доцније време то се изобичајило, али ће се и данас наћи по који старац или баба, који те недеље неће окусити меса. У Белу недељу обичај је да се посади бели лук, ако не више, а оно бар једна леја, а оно друго макар било и доцније. Народ верује да бели лук, који се тада посеје, мора добро родити.

Извор текста: Српски народни обичају – Саватије М. Грбић

Фото илустрација: citysmart.media

Повезани чланци

spot_img

Истражи

Међународни Дан матерњег језика: О бечким сећањима на Вука,...

Међународни Дан матерњег језика, 21. фебруар је  и ове године у Тршићу окупио посленике...

Светлост језика: Прослава Међународног дана матерњег језика уз поезију...

У среду, 21. фебруара 2024. године, у организацији Центра за културу "Вук Караџић" и...

У Бечу обележено 160 година од смрти Вука Стефановића...

На старом бечком бидермајерском гробљу Светог Марка (St. Marx), у трећем бечком округу, на...

Романтично бекство за Дан заљубљених: Етно село „Сунчана река“...

Уместо уобичајеног сценарија, ове године изненадите свог партнера романтичним боравком у етно селу Сунчана...

Блаженка Тешић: Даривање осмеха и лепоте онколошким пацијенатима

У духу месеца хуманости и даривања, Блаженка Тешић, козметичарка из Лознице, поставља високе стандарде...

Ходник Дечијег одељења претворен у чаробни свет бајки за...

У духу предстојећих новогодишњих празника, родитељи Славица и Жељко Рашевић претворили су ходник Дечијег...

Популарне категорије

Коментари

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
Овде унесите своје име