На позив пријатеља да дођем у Бечеј, био сам одушевљен. Некако, Војводина и њена равница су ми увек биле занимљиве, делују некако смирујуће рекао бих. Долазак у Бечеј је интересантно искуство, вожња аутомобилом је заиста пријатна и пејзажи су јединствени.
Као и у прошлости и данас Бечеј са околином представља мултиетничку средину међусобног уважавања. Састав становништва је вишенационалан. Ово је средина где се поштују људска права, традиције и различитости без обзира на верску, националну и сваку другу припадност. Када слушам моје пријатеље како причају о животу у Бечеју, помало им завидим. Делују задовољно, испуњено, некако опуштено. Рекао бих као да су склоњени од свакодневних горућих тема у животу у Србији. Питам се да ли ћу ја достићи тај ниво задовољства. Помислио бих да је Бечеј много другачији од осталих градова у Србији, али тек сам стигао, време ће показати, кажем себи.
Шетајући поред канала Дунав-Тиса-Дунав и реке Тисе, можемо да запазимо веома богат дивљи свет, управо оно што тражим. Али не могу да не приметим колико су добри услови за бициклизам, било да је друмски или туринг вожња, услови су више него одлични. Већ правим мапу рута у глави за следећи пут. Тако наилазимо на интересантну конструкцију бране на каналу Дунав-Тиса-Дунав, за коју сазнајем да се зове “Шлајз”, и одмах знам да се ради о речи немачког порекла, али никако не очекујем да сазнам да је нацрт бране израђен у бироу Гистава Ајфела, конструктора чуваног Ајфеловог торња. Успут сазнајем да је доста објеката у Бечеју задужбина баронице Еуфемије Јовић. Бароница Еуфемија Јовић, рођена Јанковић (1779-1861), била је супруга барона Стевана Јовића од Сигенберга. У власништву је, поред осталих поседа, имала кућу на “Погачи” (данашњем главном градском тргу који је пре имао облик Погаче). Трг, раскошан и простран са печатом задужбине баронице – зграда Скупштине општине Бечеј. Прелепо здање, војвођански стил градње, невероватни орнаменти који красе фасаду.
Оставши без директних наследника, бароница је већи део имовине завештала српској старобечејској православној општини. Њена замисао је била да се наследство искористи за школовање сиромашне деце. Поред биографских података, познато је да је Еуфемија Јовић стипендирала око 100 талентованих ђака. Стипендије су се примале од прве половине 19. века па све до почетка Другог светског рата, захваљујући чему су се у то време образовали многи лекари.
Обилазак околине Бечеја је посебно искуство. Неко би помислио да нема пуно тога да се види али би се јако преварио. Прелепа природа и обилазак Бисерног острва, једна је од атракција коју свакако треба да посетите. Бисерно острво припада парку природе “Стара Тиса”, који је настао вештачким путем, преграђивањем реке Тисе. Ово природно добро представља значајно станиште угрожених биљних и животињских врста водених и мочварних станишта. Управо ова вегетација као и аутохтоне шуме су значајно влажно станиште за гнезђење и миграцију птица на простору Војводине. Значајну улогу имају и рибњаци. Као хранидбена база за ретке врсте птица, представљају једну недељиву целину са Тисом. Назив Бисерно је овај предео добио због такозваних тиских бисера. Наиме, ту су биле сађене најпре лубенице и диње, које су се одлично примиле и које су биле још тада извожене и у већину европских градова Ово подручје раније је било и богато ловиште. Главне врсте гајене дивљачи су: срне, дивље свиње и зечеви. Овдашња ловишта и данас спадају међу најуспешније у Војводини.
Али поред природе, постоји један историјски печат на Бисерном острву а то је имање грофа Гедеона Рохонција. Како је настало плодно земљиште пресецањем реке, гроф Гедеон Рохонци оставио је неизбрисив траг у историји Бечеја доневши посебну сорту винове лозе на Бисерно острво. Преграђивање реке Тисе учинило је да овај простор има сунчане периоде који трају најдуже у целом региону. То је нарочито погодовало узгоју воћа, поврћа и винове лозе. Али оно по чему је Бисерно острво познато у читавом свету је сорта винове лозе Мускат Крокан. Вино Мускат Крокан имало је посебан третман и оно је било резервисано за богаташе, политичаре и познате привилеговане личности тог доба. Гроф Рохонци је ово вино поклањао својим пријатељима са дворова широм света, делио је своје вино”на кашичицу” јер га никада није било у великим количинама. Сходно томе и цена му је била висока. Мускат Крокан, дошао је из далека. Случајно или намерно, судбина је хтела да ова сорта винове лозе пронађе свој дом баш овде на Бисерном острву.
Шетајући поред Тисе бедемом, покушавам да сумирам утиске, да запамтим све информације које добијам, да не заборавим битне детаље. Не могу да не приметим дрвореде поред бедема који изгледају као маслињаци. Пријатељ Мирослав, који је мештанин, каже ми да су то старе Врбе поред Тисе и да после сваке кише у пролеће на њима расте гљива “Врбовача”. Нисам до сада чуо за ту гљиву, али сам јако заинтересован да је пробам. Међутим, овај пут нисам имао ту прилику, али сам сазнао да су јако укусне и да припадају условно јестивим врстама, јер их је потребно пре употребе прокувати. Касније се од њих могу припремати паприкаши, пите, киселе салате. Једва чекам следећи пут да их пробам.
Већ неколико пута у току писања напишем “…следећи пут” али не случајно. Ускоро планирам да се вратим у Бечеј, овај пут са бициклом, па ћемо Бечеј и околину упознати и из перспективе бициклисте. Унапред се радујем и верујем да ћу опет имати прилику да обновим градиво и научим нешто ново јер о Бечеју увек постоји нешто што нисмо научили, а свакако треба.
