Када кажемо Јахорина, обично помислимо на зимске спортове и скијање, врхове прекривене снегом и како да на забаван начин проведемо зимски одмор. Често, многи од нас никада нису ишли на зимовање, санкали се као деца сигурно јесмо, али се нисмо никад опробали у скијању или сноуборду и онда та забава пада у други план.
Да ли је Јахорина само скијашки центар са мноштвом забавних и спортских садржаја за породичне посете? Не бих рекао. Ту планину мора да карактерише још нешто – дивљина и прелепи природни потенцијали. Када сам последњи пут посетио ову планину пре 20 година, чинила ми се лепша и дивљија него сада. Тик уз шумска пространства налазе се хотели, смештаји, паркинзи и други објекти који карактеришу скијашке центре. Штета за природу али је и потенцијал за туризам. Шта одабрати као бољу опцију често се запитам, свакако би требало да постоји баланс.
Моје путовање започињем на врелу реке Миљацке, која извире надомак засеока Беговине на 1010 метара надморске висине. Позната је и као Паљанска Миљацка. У подножју планине Требевић, налази се мало село Довлићи, где се Паљанска Миљацка спаја са Мокрањском Миљацком. Две притоке се спајају и формирају Миљацку која даље наставља свој путем према реци Босни у коју се улива пролазећи кроз сам центар Сарајева. Врело Миљацке карактеришу прелепи слапови и водопади од који застаје дах. Амбијент употпуњује маховина и стене преко којих слапови реке прелазе стварајући невероватно гласан звук тзв. “Хук ледене реке”, како га мештани зову.
Други део мог путовања започињем на 1875 метара надморске висине на месту тзв. “Амблема Јахорине”. Ту морам да паркирам, јер даље моје путовање настављам пешке овај пут, у другом случају бих бициклом, али сада је бицикло на заслуженом одмору. Крећем се макадамским путем и ускоро скрећем на планинарску стазу која ме води до језера “Јахоринско око”, а даље до врха Огорјелица. Оно што ми се не свиђа је погрешна временска прогноза. Од очекиваних десетак степени и облачног дана са повременом кишом, мене дочекује јак ветар, суснежица, киша и магла због које сам принуђен да користим ГПС уређај јер ништа не видим и оријентација ми је на не баш завидном нивоу.
Крећем се према језеру, по ГПС-у би тебало да сам близу неких десетак метара од њега, али због густе магле и кише која је све јача, не полази ми за руком да га видим. Настављам даље и тек када сам пришао на неких 5 метара од језера, угледао сам га. Нисам сигуран да ли је ледничког порекла, свакако је природно, није вештачко, интересантно ми је то што постоје трагови других мањих језера около, али су већ исушена. Надам се да ће судбина овог језера бити другачија.
Настављам даље према врху, киша прелази у снег и лед а ветар је све јачи. Отежава ми кретање толико да на неким местима морам да застанем, сачекам да ветар попусти и онда кренем даље. Размишљам “Још пар корака и стигао сам”, питам се да ли је паметно да се задржавам или да се вратим одмах назад. Поглед ми није наклоњен, густа је магла превише, ветар је прејак. Ипак је то 1916 метара, није шала.
Сетим се да сам негде прочитао да је планина се пре звала Јаворина, јер је дом огромних, прастарих, грчких јавора који су природна атракција на овој планини. Након турске окупације, турци су често мењали слово в у х, па је добила име Јахорина али постоје записи да је првобитно име планине – Јаворина.
Коначно, ево га, врх Јахорине, Огорјелица на 1916 метара. Иако не видим готово ништа око себе, поносан сам на чињеницу да сам успео по тако неповољним временским условима. Савет свих планинара је да ако не познајете стазу, још ако су временски услови лоши, никако не крећете на успон. Ја сам то игнорисао, по ко зна који пут и опет успео. Сећам се да сам овом стазом пешачио пре 20 година, тада сам био дечак са 16 година и било је лепо време, имао сам идеалне услове. Искрен да будем, што више боравим на врху, схватам да има неке лепоте и у хладним, магловитим успонима, можда што ја волим маглу и ветар, можда јер сам потпуно сам, ретко ко би се усудио да изађе из топлог дома, кисне и бори се са налетима ветра, кише и снега. И у стварном животу, пут ка врху је сличан, готов исти, само зависи шта је за нас врх у животу. Једно је сигурно – чак и планинарење по лошем времену је планинарење које ћете памтити и радо га се сећати.