У Србији нема много народних обичаја који су успели да преживе и време и промену начина живота. Још је мање оних који су из сеоских дворишта стигли до градских улица, а да нису изгубили свој смисао. Лилање је један од њих. Док се у многим крајевима задржало само у сећањима најстаријих, у Лозници и Подрињу и данас је вече уочи Петровдана незамисливо без деце која носе упаљене лиле, без мириса смоле и дима и окупљања читавих породица око ватре.
Због такве живе традиције, паљење петровданских лила је 2017. године уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, на предлог Центра за културу „Вук Караџић” из Лознице. Иако се овај обичај среће и у другим деловима западне Србије, управо је у Лозници остао најраспрострањенији и постао део локалног идентитета.
Етнолог и кустос Музеја језика и писма у Тршићу, Ана Чугуровић, каже да је лилање много више од паљења ватре.
„То је обичај који спаја различите историјске слојеве. Данас га везујемо за Петровдан, али његови корени сежу у време када је ватра имала снажну заштитну и обредну улогу. Народ је веровао да њен пламен и дим чувају људе, стоку и летину, а истовремено представљају симбол светлости и живота.”
Некада је овај обичај био тесно повезан са сточарским животом, а лиле су најчешће правили очеви и дедови са децом, бирајући лесков штап и кору дивље трешње или брезе, богату смолом, како би пламен трајао што дуже. После заласка сунца, деца су са упаљеним лилама обилазила торове, оборе и дворишта, верујући да ће пламен заштитити стоку од болести и сваког зла. У појединим селима изговарале су се и кратке обредне песме и дозивања којима се призивало здравље, плодност и напредак домаћинства.
У времену када многи народни обичаји полако нестају или остају само део музејских поставки, лилање у Подрињу наставља да живи тамо где је и настало, међу људима. Зато је вече уочи Петровдана у Лозници много више од празничног окупљања. То је једна од ретких прилика када се исто узбуђење може видети на лицима деце која први пут носе упаљену лилу и њихових бака и дедова који су то чинили пре пола века. Управо у том непрекинутом низу генерација лежи највећа вредност обичаја који је постао један од најпрепознатљивијих симбола овог краја.
