Никола Стефановић, испред мушког рукометног клуба “Лозница”, посетио је данас породицу Тодоровић у Горњој Сипуљи, која је оставила дубок утисак због услова у којима живе. У питању су Јована и Чедомир, и њихово петоро деце, који живе у нехуманим условима.
Трошна кућа на крају села. У њој, више него скромно, живи ова седмочлана породица. Једино богатство које имају су деца: тек рођени Михаило, двогодишња Марија, шестогодишњи Марко, осмогодишња Марина и четрнаестогодишња Кристина.
Кућа у којој Тодоровићи живе има три просторије, од којих је једна кухиња и купатило. У просторији која се само условно може назвати соба, бораве деца. Под је земљани, а плафон је импровизован од чаршава, да сакрије нешто што је некада била таваница.
Овој породици једино не недостаје љубав, а иако је не траже, неопходна је помоћ.
Глава куће, Чедомир, јуначки брине о њима. Ради за дневницу и не одбија послове.
“Трудим се и чиним све да деци буде добро, али то није довољно да бисмо решили проблем оронуле куће, која је стара преко 100 година”, каже отац.
Мајка Јована, иако је тек изашла из породилишта са малим Михаилом, не запоствља послове и обавезе око старије дечице, а услужује и госте пристигле на „бабине“.
У склопу наставка хуманитарне акције МРК Лозница, њима је данас Никола Стефановић уручио новац који је прикупљен током последње утакмице наших рукометаша у Лагатору,око 50 хиљада динара, као и пакете хране и гардеробе донатора.
Стефановић се захвалио свима који су се одазвали и помогли.
“Надам се да неће стати на овоме и да је ово само почетак њихове неке нове приче и лакшег живота”, рекао је лознички рукометаш.
У хуманитарној акцији за Тодоровиће, учестовали су Љубица Катава и Дејан Црногорцевић, Милош Савић (месара Два брата), Соња Симеуновић, Ана Милутиновић, Наташа Лучић Илић, Немања Петровић, Александар Васиљевић, Немања Којић и Немања Стефановић (Наша радња), Слађан Радичевић, те још пар донатора који су желели да остану анонимни.
МРК Лозница акцију је организовао уз помоћ Установе за физичку културу Лагатор и Градске управе Лозница.
Оно што је фасцинантно код овог малог и скромног домаћинства је количина пажње, нежности и осмеха. Деца школског узраста су добри ђаци, срећна и скромних жеља. Марко би волео аутић, Марина барбику, а најстарија Кристина да тренира фудбал. Њима је једино важно да су заједно.