Поводом Дана матерњег језика професорка српског језика Невена Митровић, изнела је за Азбучник, своја промишљања о неговању и одговорности према језику и писму.
„Размишљала сам о томе како бих резимирала своја досадашња професионална и лична искуства на плану неговања традиције, културе и поврх свега матерњег језика. Без обзира на своју речитост и личну мотивисаност да то остварим — схватила сам, по ко зна који пут, да се суштинске вредности не могу свести на дефиниције и егзактну класификацију. Језик, као и све друге духовне вредности, део су нашег бића“, рекла је професорка.
Митровић је истакла да обележавање Дана матерњег језика само је један од повода да се досетимо ко смо, шта смо, куда смо се упутили… „Tо је сугестиван тренутак да осетимо властити корен и да освестимо значај идентитета, те да се поклонимо његовом величанству језику“.
„Научени смо да се боримо за оно што нам недостаје, али је бар подједнако битно и да чувамо то што имамо. Подстицани смо да се насушном хлебу посветимо углавном када осетимо глад, а баш тај хлеб изискује благовремену пажњу и жуљевите дланове, јер он има седам кора.
Дакле, мелодију матерњег језика треба сви да негујемо: и у добри и у злу, и ноћу и дању, и током сваког годишњег доба – а не само када су на помолу конкретни датуми. Није то посао само за учене лингвисте и врсне лекторе. Нису довољна само граматичка правила да би језик био оплемењен. Свака реч треба да има своје смислено значење, свака пауза у говору да допуњује сврху казивања, да свака бразда буде дубоко заорана, а не да речи лете без правца и циља. Битни су и приповедачи и пажљиви слушаоци да би се остварила суштинска комуникација, да бисмо људски диванили.
Када је другачије – онда је језик располућен.
Када није тако – онда је и наше биће у конфликту са собом и са целим светом.
Важно је да знамо шта хоћемо и шта нам је чинити. А када има воље, има и начина“, закључила је проф Митровић.
Овогодишње обележавање 21. фебруара, Дана матерњег језика у Тршићу испред Вукове спомен куће било је у знаку 170 година од изласка из штампе другог допуњеног издања „Српског рјечника“, који је Вук Караџић објавио у Бечу 1852. године.
